Među svojima : roman

170 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

кесом једва се докопао садањег положаја, као да проби зној од муке. Никако “му неби угодно било, да се наједанпут наметне неко, који има чаки 1 Академију и још титулу књижевника по врху. Његова срдачност према Мили као да намах попусти, Постаде некако лукав, неповерљив. И одмах поче да се вајка и јадикује. Поче на сва уста да грди и Сарајево и Сарајлије. ,

= Много, много је боље тамо, — настави живље, наглашавајући сваку реч. — Бољи људи, бољи обичаји... Овђе све искварено, ниско... Свак

гледа да ли подметне ногу, да ти скрха врат... _Камо среће да сам и ја остао на селу... Боље би било!..

— Али ја не могу тамо. -. Угуших се, — очајно завапи Миле. : .

— Овђе ће бити горе.

= ренан сам био кад сам побјегао.

— А проклињаћеш онај час кад си дошао-амо...

Па измисли некакав прешан посао, журно се опрости и хтеде да пође. Бојећи се да Миле не примети како бежи од њега, опет застаде мало. Некако хладно, нимало пријатељски, доврши:

— А ако баш хоћеш да останеш, а ти... ех... О неком згодну и видном мјесту не смијеш сад НИ сањати... Томе се надај доцније, након неколико „тодина... Поднеси, дакле, молбу за какво скромније, заклонитије... можда ће и упалити...

Миле га нетренимице гледао, а ништа разумевао није шта говори. Чује само како му нешто тутњи око ушију... Зачувши изненада реч молба, некако тупо, готово блесаво понови,

— Молбу2.. = Јакако, брате.. Без молбе не иде.. А кад ће се ријешити 2 — запита Миле јаче,

као Јавно се: — Кроз неколико мјесеци... Никола се лукаво осмехну. Мило му што га тако обмануо, готово препао,.. Сад, можда, неће ни под-