Među svojima : roman

(1

: МЕЂУ СВОЈИМА 33

Миле се сети како се некада, давно, верао преко оваких зидова. Пузао по њима, тражио врапчија гнезда и брао туђе смокве. Луда нека жеља овлада њиме, да се и сада успуже, високо. Да кида бршљан, руже и да сваког засипа њима. Нарочито оне две прецвале руже што горе у сунцу и сањиво се њијају као да машу и зову... И-чисто му криво што сокак није празан... Зашто се толика дечурлија врзају овуда, те му сметају да жељу испуниг2..

Иза новијег, гиздавог зида, обрасла у ђулбехар који се разастро по њему, превесио се и беле цветове раскошно просипао чак и по улици, опази девојку неку... ГТанку, свилену мараму пребацила преко навиљка хотимично неуређене косе, која се расипа по врату, по образима и стрши изнад чела. Загрнула рукаве до лаката и нежним, меким рукама подржава овећу, шарену канту. Погуривши се мало иде и, полугласно певајући, залева цвеће. Плава батистена хаљина припила се, прионула уз витко тело. Само на једрим прсима испод врата, попустила мало, раставила се. Између порубљених саставака провиљи се младо, руменкасто месо.

— Ко ли је тог — полугласно запита Миле и намах застаде. — Ко може бити 2..

Приближи: се лагано, тихо, пазећи да је не изненади и не поплаши. Погледа боље. А непрестано се мршти и говори сам са собом:

— Лице ми познахо... добро... Сјећам га се... Откуда 2.. Из школе 2.. Из комшилука г.. јест, Бога ми! Не може друга бити!.. Она!..

Нагло отрже гранчицу Булбехара са зида и баци јој је у лице:

— Даринка!

Она се стрекну, трже... Пригушено цикнувши испусти канту из рука и баци мараму са главе. Па се брзо окрену, осмехну се и весело притрча зиду:

= Ког.. Ти ли си Миле» — запита - меко, загледајући га.

И, кроз расцветани ђулбехар, пружи му обе руке, беље од свију цветова.

~