Među svojima : roman

52 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

— Ако је и за покору, доста је патње, — окреса одлучно. — Ја ово више не могу поднијети... Не могу без свог ђетета.

Узалуд је Даринка молила, плакала, отимала се. Није помогло. -

— Носи хаљине какве хоћеш, купуј књиге какве хоћеш, читај... — каже јој и поносито се куца по кеси. — (Све ће бабо. платити... (Све може... Али да те опет гура од себе, то не може. Нипошто!...

Осећајући се, ради тога, као неки кривац, дозвољавао је да му се каткада опире, противи. Нашто се нико усуђивао није, усуђивала се она... Гунђао је, додуше, мумлао, гонио је. А сутрадан опет, као да ништа ни било није, дозивао је себи. Чак јој нудио и новаца и поклона, само да се умири и развесели. Њихове препирке никако се нису свибале газдиници. Страховала од њих. Чинило јој се, преплосећала је некако, да ће се једном одатле голема несрећа на читаву кућу да сруши. Зато није смела ништа да му говори ни о Даринки ни о Мили. Зашто да замеће кавгу без невоље2.. Даринка је, зар, и сама толико паметна, да неће далеко забраздити. УП.

(0 своме разговору са газдом Михом Станиша није причао ни Васиљу,а камо ли Митру. Чини му се да би било прерано опширно говорити о томе. То су људи који ни појма немају о дипломацији, и којима се свака тајна не може одмах поверити. Можда би који могао и нехотице да истрчи, да гдегод зуцне какву глупост и све да поквари. Другога јутра након састанка с газдом, само је попа позвао. Одвео га лепо кући, токорсе да му освети водицу, закључао се с њим у собу, — да ни чељад ништа не чују и не сазнају, — и, понудивши га цигаром и ракијом, почео да казује.