Među svojima : roman

62 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Тај је час, ето, дошао... Дошао и одмах прошао... Миле га не грди, не кори, не виче... Никако и не помишља да бежи од њега... И још га грли грешника старог, теши... Са силним газдом, са громовником оним, свађа се због њега... Боже, добар ти ли си!.. Боже, како је срећа имати блиске душе!

= Ех Миле!.. Миле)...

Миле се спусти поред њега, узе га за руку. Лагано је принесе устима и, са пуно побожности, пољуби... | Б р

— Зато ли ми ниси дао да о феријама овамо долазим 2 — прекорно запита.

Поп покајнички признаде.

= Бојао си се да ме неко не нахушка против тебе 2

пи [ај

Миле му наслони главу на раме, приљуби се уз њега.

— (Сад се, зар, нијеси бојао више2 — запита мекше.

= Право да речем, нијесам могао више без те– бе, — рече поп убрзано, жељан да се једанпут изговори, да све излије. — Велим: школован си, паметан си, ниси више дијете... Знаш сад и својом главом размислити. Е па... ето... Више се крити ни сакривати није могло... Велим: нека дијете сазна све.:. Нек сазна и нека суди!.. Бог муга душа му!..

Прекрсти руке на прсима и готово блажен заврши: : = Бојао сам се некако да не будеш плах, оштар... Нијесам знао кога имам... Нијесам знао какав ми је син... Ех, синко, синко!.. Бог нека ти плати!.. |

(Сада тек као да обојица постадоше потпуно искрени један према другоме... Никакве тајне више није могло бити међу њима... Као да нису били отац и син, него два стара друга, који се, након дугога растанка, поново састали, па хоће да се исповеде. И никада им разговор није био живљи,