Mladi borac

ТИТОВСКА OМЛАДИНА

МРТВИ ПРОЛЕТЕРИ

Бити јунак то је за њих била обична ствар, на коју никад нису ни мисл.или. П реваљивали су стотине километара, у заморним маршевима, уништав.ајући крвавог непријатеља, којн је хтео њихов живот, њихову младост, учили су се да савлађују војничке вештине, да превијају ране својих другова у прв.им борбеним редовима под кишом куршума, о.ни, млади, шеснаест, осзмнаест, двадесет година. Кроз велике борбе, кроз велика искуства, гасили се млади животи: н а брежуљцима, на зеленим ливадама, на бункер.има, бодљнкавим жицама остали иду даље. Ни сами нису свесни величине свога удела у овој великој осло&одилачкој борби. („Без предах.а")

Како умире партизанка

Четнички кољаши предали су заробљену партизанку Немцима. Зликовци су натерали народ да присуствује њеном вешању. Али борци за слободу и народна права умиру херојском смрћу. Храбра другарица је сз презрењем погледала окупаторске слуге и довикнула народ\. „Не бојте се другарице и другови непријатеља и издајника ви ћете бити ослобођени! Ја умирем за народно ослобоћење, умирем за Србију, за њену слободм и будућност нашег народа. Жј:вела слобода! Живели партизани! Крв мученика је плодоносна. Снп је уље за запаљену ватру. Четири стогиие омладинаца из Зајечара и околине откшло је у НОВ да је замени и да је освети.

Роса Радојевић

2 чета I батаљон

Једна ноћ на Бањици

Полако се спушта тиха али за нас у лагеру кобна септембарска Hots. Као ааеги зле notsn одводе са собом једног по једног друга, У женској одаји смрти 28 девојака чекају сваког час ® да их одведу на губилиште. Bets је осам сати. У логору је све мирно и у нама се буди нада да можда вечерас Hetse бити стрељање. Спремамо се за спавање. Нема тишина. Изненада одјекнуше гласови наших храбрих другарица. »Живела комунистичка партија Југославије! Живео друг Тито! Допе крвави окупатор!« Цео логор их је чуо, и стиснути х песница од бола и муке прихватио њихове речи, Наједанпут пуцњл одјекнуше ходником буде-ћи зле слутње код свих нас. Шта! Неће их ваљда у логору побити. Гужва и метеж. Поново се чу тежак топот џелатских чизамз и затим немилосрдни и тешки ударци моткама и пендрецима. Сад нам је све јасно. Зликовце је разбеснело храбро држање наших другарица и њихово херојство, које ии пред смрћу нису успели да сломе. Једне су побили а друге хоће моткама да дотуку. Мотке се ломе и њих замењују ударци чизама. Ударају страшно, зверски, садистички. Код нас у соби је грозно! Замишљамо измучена и искрвављена лица наших другарица, која су до пре два сата с осмехом на уснама очекивале смрт. До кад ће да их муче? Зашто их не воде? Најзад долази »Марица«. Уводе у кола оне, које су остале још у животу. Иду везане и измучене али поносног држањз кличући другу Титу и Комунистичкој партији Југославије. У тамом обавијеном логору остаје одјек песме која нас све прожима. Од узбуђења не можемо да говоримо. Њихова храброст је превазишла сва наша очекивања. И овог пута као и увек до сада наше другарице су показале непријатељу снагу коју никада нико неће успети да сломи.

Под копреном снега

Снег ,/е вејао крупним пахуљицама целе ноћи и ношен хладним северцем, засипао широка, оголела и бедна наша поља, ретке шумарке и аветињски нахерене кућице, некада питомог српског краја. Док је северац певао своје злокоб.не химне, једна чудна поворка кретала се путем који је водњо сеоском гробљу. Тешко ,/е схватити шта претставља та поворка у овој хладној и језивој зимској ноћи. То банда кољаша води још једну између небројених својих жртава. Води на кланицу. Гробље... Завејане хумке, неме и хладне... Поворка стаде. При слабом одблеску снега виделе су се круп.не силуете тројице кољаша, злогласне „црне тројке". Водили су Једног испијеног, намученог младића, који се исцрпљен срозао на прву смрзнуту хумку. ~Признајеш?"... захорило се кроз мрачну ноћ питање грубог брадоње, те бедне звери. „Не!"... гласио ,/е једва чујни одговор, одговор човека ко.ји зн.а, који осећа и види прази пут, пут правде, псштења и човечкости. И ве.је, веје хладан снег... Пева северац своје тугованке над новим лешем. Просула се млада и врела крв на смрзнуту земљу. Пушила се та крв снагом оних идеала кој.и су јо.ј до малопре давали њен узв.ншени смисао. Под гопреном снега, загрљена са хумком. једна младост је указивала на нови, срећнији живот, живот и оји ће почсти онда када сви буду увидели који Је прави пут.

Добривоје Недељковић,

Ваљево делегат општине дивачке

Друг за друга

I. и 11. чета се брзо повлаче носеКи рањене другове. На послетке и Данило се почео повлачити и баш кад је хтео да прескочи преко пута достигао га је непрнјатељски куршум, Он је пао, нога му је била сломљена. Није могео даље, а Н.емци су све ближе. Видећи ово Ждрпа и Кочи-ћ пузеКи су прилазили Данилу да га извуку. И док су они носили рањеног друга Муле је са пушкомитраљезом штитио њихово извлачење. Прако чистине Данила је било тешко пренети, неколико су пута Ждрпа и КочиК падали, али га нису хтели оставити. Најзад је Данило извучен и ми смо дуго после гледали задивљено у зајапурена и весела лица КочиКа и Ждрпе

Лариса Шубиф,

3. батаљон („Без предаха")

Како смо одбили напад

Могло је бити око осам сатн ујутру кад смо са нашег положаја на Тупатском вису примили борбу с Бугарима. После осмочасовне борбе у којој су наши шанчеви били удаљени од бугарских свега 15 метара, тако да смо ое тукли бомбама, нама је нестала муниција. Бугари отпочеше бацати убрзано бомбе на нас, те штаб нашег батаљона нареди псвлачење. У шанчевима смо остали нас петорица да дајемо отпор непријатељу. Било је нас два пушкомитраљесца са помоћницима и командант нашег другог батаљона Раде Пешић из Мирошевице. Бугари одмах извршише јуриш на нашу петорку. Ми отворисмо жестоку ватру и преко 50 Бугара падоше мртви испред нашег шанца. Много их је било рањено. Неуспевши да заузму наш положај на јуриш, покушгше да се привуку са њиховим бомбашима и дз нас тако униште. Али друг командант је неустрашиво хватао њихове бомбе и бацао их одмах натраг. Али бомбе су почеле да падгју у све већем брју. Онда и ја напустим митраљез и почнем да враћам бугаргке бомбе. После упорне битке погине нам један друг али Бугари буду одбијени. Ми смо извршили зздатак.

Драги Мијзлковић

1 чета II бата.Ђ-сн

„ОВДЕ ПУЦАЈ!"

У великој колони заробљених партизана која је ишла улицама Лознице, издвојио се један младић, који је ! едини имао на капи звезду. Био је млад, подеран, исцрпљен. Он је гордо газио, као да иде на гозбу а не у смрт. Чувеии зликовац и пздајник, војвода Дока Дамњановић пришао му ie и строгим гласом наредио да скине с капе звезду. Овај му је гордо одговорио: „Не! јл сам партизан ,народни борац и ова звезда је мој симбол. Пуцајте у њу, пробите је куршумом, али ја је нећу скинути гошошто. Хоћу до последњег момента да ншвим са њом, чврсто, нераздвојно.”

С, Филиповић

Васка

Целе н ota и eeti пада она ситна је-сења. киша која прсбије кроз одело, допире до костију па и до сржи. Борци полегали по земљи, дрхте и нестрпљиво шапуКу: Зашто aeti једном не долазе те шаабв да се бар мало угрејемо и осветимо за> ову хладноl=,у. Из даљине се чује зујање камиона. заузимају се бољи положаји, оружје се још једном прегледа. Отпочиње паљба. Немци су се у почетку збунили, застају, док их пушкомитраљези проређују, затим почињу и Рни. На>илазе нове немачке колоне, Борба узима све више маха. Мине злослутно пиште. То су минобацачи. Васка Рус засео поред »зорке« и само бије. Али, гле! Деси се застој. Обузет мржњом према фашистимз и немају+,и стрпљења да је поправи сам, Васка скаче до првог »бренгала«, узимо га од друга и отпоче опет да пуца у фашисте. Заузет борбом није ни приметио да су се другови повукли: није чуо када су га> звзли. Испалнвши и последњи метак окренуо се да потражи од другова муниције. Но asaj! Уместо другове видео је само немце, ту жгадију коју је мрзео из дна душе. Васка скбчи, дохвати бомбе, и баци једну. На непријатељској страни се чуо јаук. Кад је дохватио да 6ai , i и другу непријатељско ra тане погоди на два места. Био је рањен у стомак. Срушио се без јаука.

Борба се утишала. Не чује се више не један пуцањ, само по блату шљапкају ноге партизана који обилазе бојиште, Непријатеља ни од корова. Само се познаје крвави траг куда је извлачио своје рањене и мртве. Киша полако сипи и спира крв са рањеног друга, меша се са њом и полако вијуга прљави поточи-h крви. Другп' узимају тешко рањеног друга и односе га. Сви су забринути. Код сваког се види стрепња. Остатак дана је протекао мирно. Спустила се ноК. Киша је полако престајала. Дошао је један од другова из села на положај. Васка је умро рече он, пре него што га неко запитао, јер је знао да сви другови мисле само на L' аску. И ова га киша оплакује, рече један од другова, окре-з се и сде на стражу. Спустила се тамна ноћ. Ни ветар да пирне. До нас допире жуборење поточиКа који је жалосно певао песму о јадном Васки, и ромињање кишних капљица. Зачује се где понеко од друговз уздахне, а из села допире по који лавеж пса. У даљини хукне по неки пут сова na се и то утиша, Обавила нас је влажна јесења ноК. Очи другова су упрте у мрак и нестрпљиво очекују непријатеља да 6и осветили палог друга.

Паунови*. Лука,

»Бегти«

БроЈ 12

МЛАДИ БОР АЦ