Mladi borac

ТАКО СЕ БОРИ СТУПАМО У ПРОЛЕТЕРСКУ...

Ова цртица слика време образовања Друге пролетерске бригаде скупљање поједин.их партизанских одреда, који су се до тада тукли са непријатељем по шумадиским и старовлашким плапинама и селима. И тада, 1 марта 1942, пошто су под најтежим условима, усред зиме, под борбом претазили преко д.ивљег Лима, фор. мирали су у Чајничу славну II пролетерску бригаду.

После снежне зиме, коју смо провели борећи се по Санџаку, после Крњаце и свих оних тешких дана одлазимо у Источну Босну. Стижемо на Бољанић а затим на Метаљку. У овој ваздушној бањи нешто раније су били окупатори а данас смо ми ту. Разговор. Песма. Са наших ногу топи се снег и прави барице на паркету. Ујутру за Чајниче... Спуштамо се брзо. Клизаво је, падамо, али шта мари идемо у град, Веселимо се, јер ступамо у Другу пролетерску бригаду, Многссмо слушали о Првој пролетерској. Сада, ето, ми ћемо имати нашу пролетерску бригаду. Успут срећемо рељаке са штовареним коњима. Радознали смо распитујемо колико има до Чајнича. Стари Босанац, задовољан, хита да нам одговори. Најзад први врхови џамија. Око града густа борова шума, Песма, песма! преноси се са зачеља, Стој! Поправљамо капуте, мало се уозбиљимо и улазимо са снажном „буђоновком".

Весео дочек, станови осветљени електричним светлом. „Замисли, друже, партивани седе у оваквој соби, А пре неколико дана... 1 ' УЈутру спремање, парење веша, крпљење одеља. Правимо знаке пролетерске: срп и чекић. Одлазимо у строЈ. НиЈе то обични строЈ Ужичког батаљона. Не, то Је велики строЈ пред Домом културе: Шумадинаца, Чачана, Ужичана, Ариљаца, Пожежана... НасмеЈана лица одЈедном се уозбнљише: Пада команда: Мирно! Поздрав на десно! Долази друг Тито. С.меје се, у очима му пуно љубави за сваког борца, Затим нам говори- Тито говори пролетерима... Сви смо се осећали поносним, већим. А кад смо кренули, кад Је партизански шофер нестрпљиво засвирао, са камиона ce заорило: „Кренула Је црвена .лгашина,./' И целим путем песма. ОваЈ покрет нам Је кратак ево камион већ шкрипи на мосту брзе Дрине, коЈа проноси журно своЈе волове и са њима поздрав пролетера своЈим маЈкама и сестрама у СрбиЈи...

Милена Ситарица

IV батаљон. (~Без предаха")

Један од многих...

Рањбни партизан Вучко, командант једног батаљона Тимочког одреда, изнемогао од напо;ра и рана лежи у једно.ј сеоској плевњи, док сунчев 1 зрак поиграва на поњави којом је покривен. Његове мисли лутају лреко далеких поља и брегова, у његов каменити и намучени завичај. Поглед му је расе.јан, пред очима му се ствара.ју визи.је детињства, његовог муком проведеног дечаштва, школовања и данашње борбе. Одједном лавеж паса у авлији. С муком се издиже са тврдог лежаја, Кроз једну пукотКну на плевњи погледа напоље: снег се пресијава на преподневном сунцу, лаки поветарац издиже нз једном месту мало снежне прашине. Не приметивши ништа Вучко хтеде да поново легне, али поновљен јачи лавеж паса ra задржа. Вучко ослушну: најпре неки разговор, а затим спази противнике, Два чупавца су се приближавала плевњи, затим виде ,још тројицу. Чује њихова дозивања: опкољен је. Вучко брзо одлучује. Дохвата карабин и реденик са муницијом, привлачи се једном отвору и чека. „Предај се!... Опкољен си, предај се!“ вичу кољачи. Одговор из Вучковог карабина погоди најближег, затим још једног, док трећи пада рањен у ногу... Вучково срце сталожено кудз 1 док угре.јана цев његовог карабина шара гомилу нападача. Њих је око четрдесет, бесни су, прете му, Реденик се постепено празни, али има још три метка у револверу. „Жив'се нећу предати!" размишља Вучко, нишанећи Једног чупавца-који са спрема да баци бомбу у плевњу. Четаик пада на онег, настаје још јача пуцњава. Зидови плевње су слаба заштита. Вучко осети да ie погођек. Замућеним погледом осмотри п,раван реденик, па последњом снагом убаци метак у цев револвера... Кољаши извукоше из плевње Вучково укочено тело; остали су скупљали своје мртве и рањене, којима Је. Вучко Јасно показао како се бори и умире за слободу народа.

Стани о

I ч-ета, I батаљон делегата Источне Србнје

На старом бојишту

Путем овим што идемо сада, пуни мушкости, воље и елана, прошли смо недавно гладни и уморни. На срцима нам још лежи дубока, тешка и крвава рана... Свака је стопа овде окићена телима наших умрлих другова, свако дрво, лист и извор из стена чује неми шапат са њиних усана: о новом животу, о животу нових и светлијих дана. Даноноћно овде крв нам је капала, био нас врући челик из топова, даноноћно овде изнеџогла, болна, остајала тела најбољих другова. И ево сада, кад пролазим туда, костури њини леже на све стране, као спомен бола, као спомен живи епопеје наше пута ка слободи, у новије дане. Ено их где леже, млади Крајишници, кршни Херцеговци, поносни Банијци, и са њима снажни синови Јадрана. Још видим руке што нас на пут прате, чујем речи жарке саљвиних усана: Другови мили, узалуд не стојте, више нас младе чекати немојте, ми смо на свом путу покошени пали, све што смо могли, и оно највише, животе смо св&је несебично дали. Шума животом дише... крај пута костури леже бели ко седеф што јеТо су другови наши, деца поносног Балкана. То су незаборавни јунаци, на чијим лебди уснама: Другови, смело на барикаде! С песмом ка циљу своме, ми смо и даље с вама!

Ада Јованоенћ

(„Без предаха")

Курир

Било је средином јануара. Густи облаци бејаху се разишли, промицала је кнша помешана са снегом. Пред штаб батаљона стиже преморен и прозебао курир и затражи да хитно уђе код команданта. Тамо се задржа неко вре.ме, изађе и крену, увлачећи главу у јаку од шињела. Нас неколицина седимо крај пећи, кад уђе командант, зовну батаљонског курира и изађоше напоље. Снег је сада вејао ношен јаким планинским ветром. У похабаном оделу, поцепаних опанака из којих вире модри промрзли прстн ,иде хитро курнр путем за Колашин. Наређено му је да оде и да се врати што пре. Он хита погнуте главе ,али ипак ведра чеда, радостан у души. Изнурен до краја застаде и погледа по косама око себе, на једној од њнх су четници, они злогласни бандитн кс#л нам ономад убише другове. Морам се пробитн по цену живота. И пође напред с чврстом намером да прође, да стигне до штаба и да преда акт. Али у том моменту зачу се гтлотун. Он се пови и потрча. Мислио је: што даље од ових зликоваца. Опет пушке запрашташе, он трчн десно, лево, пада, крв капље из разбнјених колена на замрзлу ледену кору. Још само један километар! Али у том моменту зачу се са свих страна пијани урлик: стој! Ухваћен сам, промрмљаи сетивши се акта, грчевито га стисну и пг че да жваће. Баш у моменту кад му приђс једна наказа -а брадом, прогутао је задњи део важног акта. Почели су да га испитују. Нисам издајиик, рече, партизан сам и смело гледам смрти у очи. Прасак пушака прекнну његов узвик, и он паде мртав оставши веран својој дужности и свом народу.

Петар Шћепановић.

6

М Л АДИ БОР А Ц

БроЈ 12