Moj život i rad

неких 40.000 долара, и неће да чује да му се нађе неко боље занимање. Најсавеснија истраживања нису открила ни један случај деформације или кварења интелигенције услед монотоније рада. Они, чији дух се не прилагођава тој врстн посла нису, у осталом, принуђени да на њему остану.

Чак и ратни рањеницн и инвалиди... У једној ранијој глави рекао сам да се !ни један радник не одбија од посла зато што је инвалид. То начело смо увели 12. јануара 1914. године када смо као минималну надниду утврдили пет долара дневно и трајање рада свели на осам сахаОво начело је повукло као последицу то што ни један радник није могао бити отпуштен збогнеспособности за рад, осим, разуме се, кад је реч о заразним болестима., Успели смо да, међу свима многобројним и разноврсним пословима наше фабрикације, нађемо посла за свако лице, и то посао згодан и користан за њега и за нас. Слеп или сакат су способни, на месту које им је одређено, да сврше исто толико посла, и примају апсолутно исту. надницу, као кад би били савршено здрави. Ми не бирамо нарочито сакате, разуме се. Али смо доказали да и они могу код нас зарађивати добре наднице. Било би сасвим противно духу у коме ми радимо ствари кад бисмо примали људе за то што су сакати, мање их плаћали и задовољавали се слабијим радом. Можда бисмо их на тај начин моментано помогли, али *:то не би био најбољи начин да им се учнни услуга. Најбољи ће начин

78