Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
136
јако су га волели не само у родбини, већ и међу друговима и познаницима.
Канцеларија му се находила у сопственој кући у једној од споредних улица Варошкога
варта. Служила, му је не само за пријем клијентеле, већ и као соба за дневни боравак. Сем великог стола за писање, у њој се находио с једне стране диван, пред њим мали сто с прибором за пушење и две наслоњаче; а с друге стране повећи застрвен сто с три-четири столице. У дну орман с књигама и вешаљка за хаљине:
Дође Јуца из кујне с припасаном кецељом, носећи на служавнику прибор за чај, па га спусти на већи сто.
— 'Ohe л' скоро доћи твоји пријатељи, Пајог
— Кроз који минут, — одговори Паја, па продужи писање.
азређујући шоље по столу, Јуца је говорила: — Баш красни људи, Гојко судија и професор Зарић!... Нераздвојни... петак и субота... На сокаку, Калимегдану, у прозоришту, бископопу... свуда заједно! Ни браћа не живе боље.
Затим Јуца мало пођута, па продужи:
— Да се Драгоје није загледао у нашу Верицу, наводаџирала би' за Гојка... Красна партаја.., Паја чу Верино име, па стаде ослушкивати.
— А Нада... створена за професора. Зарпићај... Обоје мудри, високоучени!... Ту би, Пајо, требало п ти да помогнеш.
— Остави ме сад... бићу скоро готов.
— Сирома Драгоје! — говораше Јуца тише. — Како је тужан и очајан!... Рекао је да Вера опет мора бити његова, да је скројио план... Какав ли му је тај планг... Нешто спрема.
— »Овде има нешто крупније«, помисли Цаја, па устаде и приђе Јуци,