Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
137
— Шта ти то знаш о Вери и Драгојуг
— Ништа... тек онако, — промуца Јуца збуњено.
— Како ништаг Сад си говорила.
— Па... Зет Никола одбио његову про-
шевину. .
— IHIra?! BopoBmMh mpocmo Bepy?... maHeнади се Паја. — А они ми јутрос ништа не рекошеј!...
— Јес, просио... И замисли, зет Никола га одбио! -
— O!... Ein... ein unverschamter Kerl!
— Шта то речег — упита Јуца радознало.
— Да је Борорић ваљан момак, — рече Џаја у смеру да од ње што више сазна. |
— Јес", Пајо! Најбољи момак у Београду.
— А какав то »план« спрема:
— Планг... Незнам... извинићеш...
— Па малопре си говорила о некаквом плану.
— Зар сам и то реклаг... Онда... Од тебе нећу да кријем. Ти ћеш нам помоћи код зет' Николе, је лиг
— Наравно.
— Драгоје је казао да Вера мора бити његова и да је скројио план... али ми не рече какав.
— Гледај свакако да сазнаш.
— Испипкаћу ја то, не бери бриге... Треба да говориш зет НИпколи да не испушта тако красну партају... Јер... бојим се... љубав све може.
— Шта можег
— Може... кад се заћори... свашта бити... Може да буде и кастатрофа.
— Којешта! Каква катастрофаг... Што говортш туђе речи кад пезнашг
— Е, ал' је то сад модерно.
= Теби модерно најмање доликује,