Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
138
— А зашто да ми не доликује. Нећу ја вечито да останем паланачка простакуша, јабоме!..
Зачу се куцање на врата од предсобља.
= Молим, слободно!... Извогте! — повика Јуца и пође вратима. -
Уђоше Гојко и Зарић. Обојица у реденготу, с тврдим шеширом и штапом у руци. Поздрављају се и рукују.
— Добар дан, господин" Гојко!... Добар дан господин: Зарићу!... Добар дан желимо, — говораше Јуца рукујући се. i
· - llaja mw ysae mremmpoe M ITTaHmoBe и обеси о вешаљку. Sie = — По јучерањем договору, Пајо, ево нас,
— "рече Гојко: = Је ли време за конпференцију P ~ · Паја погледа у сат. — У-ха! Биће времепа
и за разговор и за чај... Изволпте сести.. По једну цигарету...
Гости седоше п Паја пх послужи цигаретама. i -
— Како сте са здрављем, господин Гојког — упита Јуца, затежући кецељу п жмиркајући левим оком. = |
— Хвала Богу! Не могу се потужити.
— А шта ради ваша Тета-Смпља, господин; Зарићуг
— Вазда у неком послу... Вредна као ви, — говораше Зарић, бришући зној са чела.
— Вредне, јабоме... нема ко да нас фали... Ознојили сте се; напољу је ваљда велика тампретураг |
___= Да, јака врућина, — осмехну се Зарић. — "Оћу ли се, Пајо, одма, побринути за чај = То ћу ја; буди без бриге. i
— " Онда... извинићете, — рече Јуца и изиђе.
Гојко и Зарић беху Пајпни школски другови; обојица београђани п синови спромаш-