Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
— Вера! Ти још п незнаш за најновију моду“ - |
— Каквуг = упита Вера немарпо.
— Glockenkleid.
— Какав глокнклајдг
— Мартнаце!.,. Сукња испод бедара узана, доле широка и кратка... право звоно.
— Звоног То мора лепо изгледати, — примети Јуца. :
— Берта је јутрос добила »Журнал«. Нас две одмах смо наручиле. Могла би и ти.
— Биће времена.
— Зоро, време нам је, — рече Мара, гледајући у сат на руци, па устаде.
— Могла би с нама и ти, Вера, — говораше Зора, мећући шешир на главу. — Код
Aube je данас весело друштво... све сама модерна омладина. = Не, никако не могу, одби Вера одлучно. При поласку Зора приђе Вери и у пола гласа, али изразито рече: — Добро размисли, Вера! Твоја ће одлука бити и за мене судбоносма... Не смећи то с ума. Вера поцрвене, отвори уста, али не рече ништа.
— Au revolir!.. — Ораовар! — рече Јуца испраћајућп Зору и Мару. — Молим, извол'те и другипут!...
Вера је смућено корачала по соби; корак јој је сад био бржи, — постала је нервознијом. Зорине је речи стадоше јаче узбуђивати; њу је сад мрзила из дубине душе, па јетко проговори: — »Судбоносна« одлука!... Хтела би Боровићаг... Јест, ако ја то допустим...
И Вера је узрујано и даље корачала по соби, кад се Јуца врати из предсобља и упита:
— А шта ти онај враг вели »судбоносно«»
Вера није пи обратила пажњу на, њено пи-