Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
= 100 ==
тање; застаде код стола, а мрачан јој поглед луташе у магли неизвесности и неодлучности, ствараној разноврсним мислима које се надтицаху у млађаној глави њеној. :
— Нешто си ми брижна, Верице; — говораше Јуца, милујући је. — Шта 'оће онај враг с тобомр
Вера се трже, погледа је, па тоном јаче ироније проговори:
— Хоће Боровића!...
— Е, баш је мустра!... Видиш, голубице моја, како се за њега грабег А ти оклеваш, бојиш се... као да ћеш главу изгубити!
Вера се упињала да буде немарна, па доста мирно рече:
— Начаст јој Боровић!
— Немој брзати, Вера, размисли... Ако му је зет Никола и одбио прошевину, ствар се још може поправити.
— Не, он и није за мене... Зори ће боље доликовати,,. Лакомислен, дрзак! Корак му је нерасудан, луд! Проиграо је симпатију моју.
акве је разлоге имала и пре подне, пошто је прочитала његово писмо. Хтела је да их одржи насупрот осећању које јој је бунило и срце и душу.
Вера је ипак још била у недоумици. Њено се осећање укрштало с разлозима и тежило да добије превагу над њима. Утицај на њено срце, којп је осећала у незадовољству са оциноги сејиног држања, беше сад појачан суревњивошћу према Зори. И то осећање вођаше борбу с разумом... Клица љубави, коју је она пу овом тренутку тумачила само »јачом симпатијом«, почела је бујати. Њу је осећала као бол који јој узбуђује душу, и који је налазио израза у суревњивости према другарици — супарници. Под осећањем тога бола јављала се жеља да пошто-пото спречи Зорино трпумфо-