Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
љубав одагнати страх и начинити одважном... О, поуздано!
рагоје је задовољно трљао руке, кад уђе Јуца, жмиркајући и осмејкујући се лукаво.
— Дакле сутра, у 7 сати
— Морала си прислушкивати! — срдио се Драгоје.
— Ју, нисам, богами!... Чула сам последње речи и... разумела... Сад је на мене ред, Драгоје, да ти кажем: дрско, лудој... Како' само можеш мислити —
— Не бој се, све ће се лепо свршити.
Јуца је неповољно вртила главом. — То ли је, дакле, био твој »план«“... Вера се од њега, чини ми се, поплашила... неће ти доћи. Право има.
— Ако не сутра, доћи ће прекосутра.
— Добро пази, Драгоје, шта радиш! Не смеш обрукати ни моју Верицу ни зет Николу.
— Не бој се ти за њих.
— Ствар је опасна, дилекатна... Али се надам да ћеш ти то све лепо свршити, без кастатрофе.
— Нема ту никакве катастрофе. Буди без бриге.
— Ако ти план срећно испадне за руком, не заборави да сам ја била наводацшка.
— Добићеш свилену хаљину, — рече Драгоје више презриво него иронично.
— Само модерну, од ерте... јабоме!
12%