Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

14. САН ОДЛУЧУЈЕ

Вера се вратила кући пре седам часова.

Нада није могла знати за њен одлазак код Тета-Јуце, јер је пи сама, мало раније, отишла била у седницу Кола Српских Сестара, у ком је друштву недавно изабрана за пословоткињу; а вратила се после Вере која јој о себи, наравно, није смела ништа рећи. =

Пошав од Тета-Јуце, пшла је брзо, не гледајући на пролазнике поред себе, замишљена и забринута о последицама учињена корака толико, да није осећала како гази по неравној калдрми и како јој се нога често спотиче. Дошла је кући немирна, узбуђена. Осећала се као кривац после учињена зла дела.

Јасно је увиђала кривицу у ћеринским дужностима према доброме оцу пу љубави миле јој сеје; и то ју је подуже мучило и 6олело. Џа ипак, за ту се кривицу није кајала, јер ју је учинила нагоном срца, нагоном који је био неодољив. А опроштај ће, мислила је, искупити својом љубави према њима. Та ју је мисао смиривала. Душа јој је била задовољна... Само је осећала велики умор, тешку изнуреност; била је бледа и тешко дисала као после брзога хода уз високе степенице.

Беше јој по вољи што није застала Наду, пред којом би, свакако, морала правдати свој излазак, и од које је требало прикрити своју узбуђеност и узнемиреност. Бојала се њене