Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

184

дирати кроз прозор и осветљивати Верино лице и повећи део пода. Ветрић је споља ћарлијао и играо се с кудравим праменима свиласте косе њене; а обе поле беле завесе дизаху се и спуштаху, шашолећи и хладећи зажарене јој обраве. Уз то п жедно удисање свежег и мприсавог ваздуха што га је ветрић доносио пз оближњег врта, учинише да јој се нерви почеше стишавати; осети се ведријом, мирније душе.

Пред њоме се пружало доста узано двориште, поплочано коцкастим каменом; а од њега даље простирао се повећи врт са цветним алејама, жбуновима јоргована и другога шибља, и с већим бројем четинара и липа, а делио га је од дворишта ред онижих борића. На уласку у врт дизаху се високо две купасте смрче с игличастим гранама, повијеним у луку ка земљи, а иза њих пружао се двојни ред гумастих липа поред главне стазе која се губила у тами испод липових грана...

Над вртом почео се уздизати пун месец као какав повећи светао котур, обасјавајући врхове четинара и липа. Јасан сребрнастп сјај на њима, у контрасту с тамно осенченим и мрко зеленим доњим деловима дрвећа и шибља, с белим као платно стазама које се око алеја с цвећем и шибљем кривудаво губе у тами, — даваху врту неку чаробну тајанственост. Месец је чешће заилазио и пзлазио иза белих и сивих облачака који су поред њега, чинило се, бојажљиво бежали на исток, бацајући на врт п двориште велике тамне и неправилно опвичене чаршаве њихових сени које су сваки час мењале облик.

Вера се беше загледала у ову вечерњу живописну слику врта и његова чаробног осветлења које је годило романтичној души њеној. Посматрала је час фазе месечева изгледа и његово прокрадање иза облачића, час њихове променљиве сени на врту и дворишту, час чудну игру светлости и сенака на дрвећу и шибљу,