Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

Пс у 5 199 <

— Кажите јој, Ана, да сам и сама мислила, на излазак. Радо бих со њоме изишла у шетњу... Могла бих се одмах спремити... Код Норте ћемо заједно свратити.

Ана, се врати, а после неколико тренутака, "опет дође.

— Госпођица Вера вели да јој није до шетње.

— Такој!... Добро, Ана, можете ићи.

Ана изиђе у предсобље. |

»Морам видети, зашто јој није до шетње«, — помисли Нада, па пође Вери. Али је у том тренутку задржа звук звонцета из предсобља. Собарица уђе с посетницом у руци.

— Господин жели —

- Нада погледа у карту, па пријатно изненађена рече: — А, господин Зарић! — па похита, вратима.

— Изволите, господине професоре!...

Зарић у реденготу, с цилиндром у руци, уђе и поклони се. — Част ми је!...

Нада му пружи руку. Собарица изиђе.

— Кога видим!... Госпођица Надежда Младеновићева, моја негдашња ученица из Више Женске Школе... Драго ми је!

— Још ме се сећате, господине професоре;

— О, ја се вазда добро сећам својих ученика, а нарочито тако одличних као што сте ви били.

— Молим, изволите сести.

Обоје седоше. Зарић спусти цилиндар поред себе.

— Вашу Историју, господине професоре, нисам заборавила... Са лепога предавања вашег све смо ученице волеле кад дође ваш час... Ја и данас прелиставам ваше аутографоване табаке. Ваш стил и јасно излагање догађаја јако ми се допадају.

— Изненађујете ме, госпођице Надежда!