Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

Пре —

је додељена пријатна дужност да о томе упознам вашег господина оца. — Уверена сам да ће оца потпомоћи вашу задругу. Жеалим само, што је оца на путу... — Бићу слободан да тога ради дођем другипут. — Изволите. Оца ће се вечерас вратити. Зарић дохвати цилиндар и устаде. — Зашто хптате, госп. професорег... Разговор с вама јако ми је у вољи. — Врло сте“ љубазни, госпођице Надежда! — Хтела бих да проверим своје мишљење о неким питањима... Молим, седите. — Бићу вам на услузи. — И Зарић седе. — Јесте ли за чај, каву“ — Не, не... Хвала!

Нада је знала да је Зарић у своме кратковременом браку био несрећан, са чега је зловољно гледао на брак пи на спрему женскиња, за домаћи живот, као што смо се о томе уверили п пз његова разговора с Гојком. Али се не би могло рећи да је она баш стога изабрала. пптање које је за Зарића могло бити неугодно. У старању око Вериног васпитавања и образовања, њу су јаче интересовала питања о томе, па је желела да чује п његово мишљење.

— Допустите да почнем с питањем: О васпштавању џ образовању наших женскиња. Налазпте ли да јеу нас обраћена на њих довољна пажња;

Зарић се, допста, нађе у непријатном положају, па гледаше Наду упштним погледом. Није желео да пред њом показује своје песимистичко гледиште према женскињу. Изненађен овим питањем, он помисли: »Нада ме хотамице доводи у искушење... О, што су ти врагови све женскиње!«... Па мучећи се како да отпочне, дође у забуну.

— Хм!... Знате... како да кажем...