Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

197 своје домаће дужности... Мада се у појединим случајима, —

— ( таквим одговором, госп. професоре, | прекиде га Нада, — не могу бити задовољна.

— Промениле се улоге, госпођице Надежда, — рече Зарић, гледајући је с осмехом.

— Данас сте ви професор а ја ђак.

— Свак у своме кругу познавања, — примети она такође с осмехом. — Али ви избегавате да кажете што мислите, или... мало повнајете наш престонички живот“

— Признаћу, мало познајем, — рече Зарић олакшано.

— Не крећете се у породичним круговима... не идете у друштва, на журовер

— Да, не крећем се, не идем...

- Нада. се насмеја његовом извлачењу, па говораше:

— Истину да кажем, мало се шта доброга, може рећи о том животу. Васпитање је нашег женскиња већином погрешно, спрема за домаћи живот недовољна, обравованост површна. Отуда, у њих мане које се често сретају: нерад и залудничење, таштина и ћудљивост, каћиперство и раскош...

Зарића изненади оштрина њене оцене, па је гледаше задовољно, потврђујући:

— Тако је, такој!...

— Огрешила бих се, кад не бих признала да има доста часних изузетака.. да има узоритих породица у којима се поклања довољно пажње солидном васпитавању и образовању женске деце... А имајте на уму да ја говорим о отменијим, просвећенијим круговима 6еоградским. — Да, да... Раднички и занатлиски свет подлежан је сасвим другим приликама.

— Бавећи се око наше Вере, дошла сам дозакључка... Молим, проверите моје мишљење.. дошла сам довакључка, да се одгонетка, за доц-