Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

204

Нека би то у ње била само јача симпатија, била би довољна да ме учини срећним«... И он смело, необичним, нешто свечанијим тоном говораше:

— Допустите ми рећи да ме је ваш ум потпуно освојио, да су ме ваше врлине очарале, ванеле!...

Нада се прену. Не разумевајући јасно смер његових одвећ ласкавих речи, гледала га је право у очи да би га боље схватила. А он продужи истим тоном:

— У вашем топлом и живом пнтересовању за мисли и осећања моја опазио сам јачу наклоност, симпатију, која ми је милином душу обузела. Она u Je п срце узбудила; она ми зажиже жудњу коју немам смелости да изразим...

Слушајући последње речи, изговорене уздрхталим гласом, Нада га је разумела. Била је

одвећ изненађена. Лице јој порумени, а душу "јој стадоше обузимати колебљива осећања. ИМ мисли јој беху у недоумици, па промуца само:

— То... то нисам очекивала!...

Зарић се трже и поплаши. По лицу му се осу бледило, кроз тело проструји хладноћа, а усне задрхташе. Поглед очајне му скрушености беше управљен на њене очп, усне, очекујући из њих заслужену осуду, а грашке зноја обасуше му чело... Беше га спопало очајање што је лакоумном наглошћу довео себе у тако немио положај према оној, која га је нештедице предусретала симпатијом п поштовањем... Како да поправи нерасудну, глупу погрешку...

= О, крив сам... опростите!... Душа ми је занесена, а пометен ум немоћан да спречи брзолете речи...

Нада замишљено корачи два-трипут. И изрази лица Зарићева, п уздрхтали глас његов, и речи о сжудњи« увераваху је о љубави која се у њему зачела. А она не остави нампру ни њено срце; груди јој се падимаху од узбуђености.,. И у ње беше настао онај загонетни тре-