Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

се 905

нутак, када се почиње јављати необично осећање намаме које необјашњивом брзином и моћи овлађује душом, тежећи и ум да потчини. .: Не беше то у ње ново осећање. Много раније, још у школи, када су Зарићева љупка спољашњост, пријатно. опхођење и заношљиви полет наставничког духа његова, освајали мла-= ђана срца његових ученица, не беше поштеђено ни Надино срце; и у њему се беше зачела, искра оне незреле љубави која се изливала у невином идеалисању и безазленим пожудама, немајући прилике да се развије. Али пухор, којим доцније бриге и сестринска љубав прикрише ту искру, стаде се сада развејавати, и малена искра блесну новим жаром који обузе душу Надину... Но њена разборпитост, која, је вазда била моћна да влада осећањима, покуша и сада да одржи превласт своју. Мисао о оци и обавези према Вери спречавала ју је у одлучности... Требало је дати одређени одговор, али га она тренутно не умеде наћи, већ готово шапатом проговори:

— Изненадили сте ме!...

Не схватајући борбу која се водила у Надиној души, Зарић, као очајни кривац, продужи да се правда:

— Одвећ сам несрећан што сам тако лакоумно на зло употребио ваше поверење... У тренутку необуздана заноса не умедох да владам собом... Можете ли ми опростити!

Нада се прибра, па говораше мирно:

— Господине Зарићу! Ваша ми је исповест показала у вама човека добра срца и племенитих врлина, а ваша жудња одала ми је љубав која се дотакла и мога срца...

— Ах! — оте се из његове душе узвик радосног изненађења... Чинила му се неверица, па је гледаше нетремице.

· _— Дужна сам вам дати одговор, — продужи Нада истом мирноћом. — Обавезе, које