Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

„НОО —————=

ме још за неко време чине нераздвојном од млађе сестре, налажу ми да се уздржим од речи која би вас могла задовољити. А после тога, ако будете п тада осећали псту жудњу п... ако то оца одобри... бићу слободна и вољна да је саслушам.

Зарић је напрегнутом пажњом слушао п гутао речи њене. Срце му је силно куцало, а лице сијало ненадном радошћу. Његова узбуbena душа говорила је речи које још одаваху неверицу:

— Да ли сам добро чуо, разумеог... Јесу ли то речи које ми наговешћују срећу, блаженствог Или су само несташна пгра негдашње ученице с ојађеним срцем мојим>

__— Речи су ми несумњиви израз осећања, изазваног вашом љубави и жудњом, — говораше Нада топлије. — Осећање негдашње детињасте љубави која ме је обузимала негда као ученицу вашу, оживљује у мени новом јачином... Примате ли моју погодбуг

Нада му пружи руку. Дршћући од радосног узбуђења, Зарић је намах дохвати II обасу пољупцима.

— О Надо!... Да ли је ово јава... да ли сањамр

— И ум пидуша ми говоре да би наш брак... брак свесне оданости и разумне љубави... могао бити повољан, срећан, — говораше Нада, а. обрави јој беху запламтели необичним жаром.

— О, срећан сам, срећан!...