Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

908

— Не, Вера, био је врло занимљив и љубазан, = примети Нада с осмехом на лицу.

— Занимљив! Љубазан! Он, противник женскињал... —-Не женскиња, већ лакоумна брака... са вла. удеса свога о коме ми је причао.

= Вла удеса!... Та са њега је пропала јадна, му жена!

— Не, Вера, то је посве нетачно.

— А зар си уверена да је тачно оно што он казује:

— Њему потпуно верујем.

Верп се та одбрана не допаде, што јој узнемири нерве, па стаде ићи по соби, заборављајући ради чега је дошла.

— Разговарали смо о свачему, — продужи Нада с осмехом, — о женскињу, а понајвише о себи, па и теби.

= О мени!... Шта о мениг

— Склопили смо уговор који се дотиче п

тебе. — Уговор!... О чему уговорг — О браку. — Ту се Нада гласно насмеја. — Којешта!... Смејеш се! — рече Вера срдито. — Смејем се теби... твојој набуреностп, нервозности.

— Уговор, брак... Чији бракг Твој

· — Све ће ти бити јасно у своје време. Нада јој приђе, па је помилова. — Збиља, Вера, хтела сам се с тобом мало нашалити, но тип данас ниси за шалу.

— Шалиш се у загонеткама, а ја немам нимало воље да их одгонетам.

— Расположење ти је, Вера, суморно... Мислила сам с тобом у шетњу... Она би те освежила. Вера је, као што знамо, још од Драгојева писма била љута на Наду што је крила његову прошевину; и сад јој дође воља да се с њоме