Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

ње план АЕ ша 999

чезе; чело јој се набра, лице запламти, ноздрве се живо кретаху, а очи сијаху као у разјарене лавице... Вера се поплаши видећи је тако усплахирену. |

= Куда hemi, Bepa? Kyx cm naymama?

= Чудно питање!... Знаш куда ћу.

— Знам, Берта ти је само изговор.

Вера стаде срдито отимати руку; Goa joj паде на под.

— Та пусти ме!

Не могући се отети из Надипне руке која ју чврсто држала као грабљивица свој плен, стаде говорити блажим тоном:

— Нашто бих те обмањивалаг... Не разумем што ме силом задржавашр... Јако си узбуђена... рука ти стеже као гвоздена!...

— O! o! — чудила се Јуца. — Што је не пустиш, Надог

— Преклињем те, Вера, остани, пе иди!

— Али ја хоћу! — рече Вера љутито, па се опет стаде отимати, при чепу јој спаднеп шешир с велом. — Пусти ме!

— Не, никако! — ухвати је Нада m другом руком. — Сву ћу снагу употребити да те задржим. Знам куда ћеш!

— О! о! о!... вртела је Јуца главом.

Нада је вукла Веру даље од врата, говорећи: — Злосрећнице, шта си наумилај!... Хоћеш да бежиш из родитељског дома! Да бежиш с Боровићем, 0!...

— Јест, хоћу!... Ви ме нагоните на то... љубазна сестра п добри родитељ! — говораше Вера јетко, отимљући се; торбпца јој се откиде, а из ње се просуше златницн п драгоцености.

— Са велике љубави и тога си се сетила! — рече Нада презриво, а затим говораше узбуђено: — Не oem учинити тај безумни п срамни корак! Не дам да га учиниш

— Али ја и смем и хоћу!