Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

Вера опет погледа на сат. — Нема још седам.

— Седам! — прошапута Нада, а језа је обузе.

— А разговора било интересантних“ упита Вера. -

— Јабоме!... Она госпођа Каја, мајорица, из абаџиску чаршију... знаш, мало разрока... права торокуша, не можеш од ње до речи да дођеш... причала је —

Вера је постајала нервознијом, па опет приђе прозору; а Нада ју је нетремице посматрала... Сунце беше сасвим зашло, а у соби је настајао сумрак.

— Дакле, — продужаваше Јуца, окрећући се опет Нади. — Она ПВО Каја, врљава, мојорица, причала је, како Соја Јовановићка...

внашш, жена оног трговца из Добровачку чаршију... живи са... Али, Надо, нешто си много расејана/г

— Причајте ви само, — рече Нада, гледајући Веру.

Вера угледа на улици Боровића, па се трже... Затим брзо затвори прозор, осветли собу и приђе овалном столу.

Јуца се опет окрете њој. — Као што сам ти почела, причати, она торокуша Каја —

— Извините, Тета-Јуцо, — прекиде је Вера, морам ићи... причаћете ми другипут.

Вера спусти вео на лице, узе боа и торбицу и пође. — До виђења)...

Нада намах похита за њом, а срце јој јако закуца.

— Стани, Вера! И ја ћу с тобом.

— Али ти ниси спремна за излазак.

— За тренутак... само шешир...

— Не, не, хитам... Чекаћу те код Берте.

Вера пође вратима, али је Нада стиже у лету као кобац препелицу, и ухвати за руку. Њено дотле присебније држање наједанпут иш-