Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

996

смелост Верпна у безумној одлуци, па говораше болно: : i

— Свест ми је помућена од чуда са толике лакоумности и дрскости!... Ти си заведена. некарактерним, нечасним заводником који те је залудео лажном љубави својом и намамио на срамно бегство... Није могућно да ти не уви· ђајп, колико је тај корак нечастан... Немиелити на срамне последице његове, на очајање доброга нам родитеља чија си љубимица, на свет... шта ће о нама мислити п рећи! 0!...

— Шре само неколико минута обећала си ми помоћ код оце, дала сестринску реч, а сад om ce m sa свет забрпнула! — говораше Вера. пакосном иронијом. | = За бегство не! — брзо п живо примети Нада. — Никад ти не бих могла одобрити, а камо ли помоћи тако суманут корак!... Ниси имала смелости да ми га повериш, а измамила сп обећање о посредовању код оце да саслуша и твоју жељу!... Да си причекала, да си оста“ вила времену и мени, можда би се оца могао придобити. Али сад... на мене више не можеш рачунати.

— 0! тоје твоја велика љубав сестринска!...

— Јест, Вера, она је п данас велика. Али, како си могла и помислити да ћу хтети да браним код оце срамни грех твојр... У вртлогу безумља јуриш страховитој провалији, не обазирући се ни на шта и ни на кога!... Ако си мислила да би твој лакоумни корак могао бити временом заглађен и заборављен, Ol jako сисе варала: никад ти га не бих могла опростити. Ти би “за мене била занавек изгубљена. |

Развдраженост живаца беше јако узбудила тиху и благу Наду. У великом болу душе своје она притиште груди обема рукама, а сузе јој полетеше низ образе.

Али последње речи њене раздражише Веру још више; она ускипе горким једом, готова