Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

па ww;

да сву једовиту горчину излије на немилосрдну _ сестру, па рече узбуђено:

— Ох! Ти си без срца и душе!... Ја те мрзим! мрзим !... ~

Верина душа беше дубоко потресена. Осети се напуштена, презрена, па зајеца и паде на столицу, грцајући у сувзамаијадикујући:

— Ах, како сам бедна, несрећна...

Нада ју је болно- гледала, бришући сузе своје. Верино очајање заталаса јој у души осећање велике љубави сестринске, па у јецању проговори:

— сен ми јад душу потреса. и срце пара! — рече очајно, па јој нагло приђе. — Ох, Вера, сестро мила!...

У том тренутку појави се на вратима отац Никола с путничком торбом у руци.

— Мила децо моја/...

Али нагло застаде, изненађен чудним призором у коме застаде своје кћери.

— Надо! Вера! Шта то значи“...

Нада, се брзо прибра, па му похита у сусрет.

— Добро дошао, оцо!... Тебе изненађује положај у коме нас видиш» Не брини!... Вера нам је представљала једну сцену из Шекспирове Јулије.

Охрабрена Надином досетком, и Вера, похита оцу. А он их је грлио и љубио родитељском милоштом.

Паја се грохотом смејао пи пљескао.

1 — Olo!o!— вртила је главом незадовољна уца.

15%