Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

РААА--А__

јадикује, приђе јој п стаде је грлити и љубити а сузе јој наквасише образе.

— Немој тако, Вера!... И ја сам болна, а мој бол није мањи од твога. Твој је бол са незреле љубави, а мој — са тебе, са живота што га посветих теби и срећи твојој.

Нада стаде јецати, а Вера је збуњено гле-

даше. : — Ах, Вера! Дала бих пола живота свога, кад бих те могла вратити оној сестринској љубави која нас је доскора загревала милом топлином и радошћу.,. Сети се оних милих часова и дана што их проводисмо у слови п љубави, мислећи. само једно на друго... Сети се нашег доброг оце који нас нештедпце обасипље љубављу родитељском, задовољавајући сваку жељу нашу... Па зар. ти савест, зар ти млађана душа може да жртвује све то миље које те окружава у средини нашој, а да болно не заплаче са немилоште коју нам указујеш“... О, мила Вера! Врати се. Буди нам опет што си била... наша душа и срце, наша љубимица!... ___ Мада је плакала п опет ју је грлила иљубила. Ни Вера не остаде хладна према нежности и сузама сестриним. У њеној се души заталасаше осећања сестринске љубави, па разнежена наслони главу на сестрино раме, а у очима јој заблисташе топле сузе.

— Ох, сејо! растужила си ме.

У Наде блесну зрачак радосне наде, па брво проговори:

— Мила Вера! Опет ћемо бити својп, је лиг... Наша је љубав нежнија п истинитија од сваке друге. Она ће нам вратити миле п радосне дане.

— Ах, сејо! прошлост је неповратна, рече Вера замишљено, издвајајући се из Надина загрљаја.

— Не прошлост, Вера, него љубав наша...