Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

Само до тебе стоји да се врати, да поново оживи. Е

— 0, она би се брзо вратила, кад би моја, жудња нашла одзива у срцима вашим. Али, говораше Вера одлучније, — докле год између "нас постоји питање. о Драгоју, њен је повратак немогућан.

— Никада не бих могла веровати, — говораше Нада болно, — да можеш тако лако презрети нашу велику љубав...

Вером поново овлада срдитост и мржња на оне, који јој спречавају остварење неутољиве жудње, па говораше јетко:

= Ваша »велика« љубав само је празна реч од које ми душа пати. Треба ли да се спасавам од њег Треба ли да смишљам каква било... принудна средства која би омекшала ваша тврда, срцаг... То ви хоћете!

Нада се трже. гледајући је згрануто. Њене јој речи срце раздираху... та све Вера није кадра да каже и учини!... Осећала се кривац, осећала је грижу савести што не уме више да влада њеном јогунастом главом, па очајно говораше: — О! Твоја ме је лакоумност начинила, нервозном, болном; помутила ми ум и душу!... Ти знаш само за свој бол, а не обавиреш сем на мој. А он је много већи него што га одаје несмислени врисак твоје љубави. И кад би га само схватила, уверила би се колико је он мучнији од твога бола... (О, погледај само и мене и себе! Са твоје безумне љубави постала сам и ја телесни и умни богаљ!... Довела си ме до очајања!

— Ти га ствараш и себи и мени! — рече Вера. плаховито. |

Нада болно одмахну руком као онај, коме су сви покушаји пропали, па говораше:

i — 0, ти си заблудела rpemnmma с којом се више не може говорити!... За тебе нисам