Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

252,

ности, зловоље; њих замени мекост пи нежност млађане јој душе, а туга јој срце раздираше... Беше готова да бризне у плач, да јадикује са несрећна усуда свога, да проклиње себе п живот, да у смрти затражи спас... Она махну руком очајно, па говораше болно, у јецању:

— Јест, велики је грех мој према вама II родитељу моме! Али... истину вам кажем, кад год сам помишљала на угушивање љубави своје вазда ми се бунише п срце п душа, вазда осећах само јачу жудњу за њим... И у овом тренутку, кад увиђам свој грех, љубав ме вуче неодољивом моћи да газим преко милоште ваше, да идем за срцем својим... О, разумите! Без њега ми нема радости п среће, нема опстанка!... Моја се љубав може угушити само на један начин: угушењем живота. Хоћете ли тог

— 0, Вера! — повика Нада поплашено. Шта говориш...

— Друго ми не остаје... Одавде, са овог прозора, стрмоглавићу се на улицу... нек ми се мозак распе по калдрми... нек врела крв моја попрска пролазнике... Тада ће мојој неутољивој љубави бити крај!...

Вера при том јаче зајеца п сузе јој грунуше. — О, тада... тада ме ваше сузе неће повратити! — Она се очајно спусти на столицу,

па горко плакаше.

Нада, обливена такође сузама, брзо јој приђе и загрли, љубећи је и говорећи:

— Вера, сестро мила! Како можеш тако безумно, тако лудо мислити и говорити;/!...

Али Вера брзо устаде п одмаче се од ње. Лице јој доби израз пређашње оштрине пи срдитости. — Са тебе је сав јад мој!... Поред твоје увелике« љубави мој је бол све већи... Не би било чудо да ми јеп ум помућен...

Очајна Нада притиште груди које се бурно таласаху, па кроз плач говораше: