Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

954

беше сита. препирке и борбе. А Паја је продужавао: — Да он води рачуна о пристојности и часности, зар би после оциног одбијања, смео и помислити на завођење кћери свога добротвора, па чак и на бегство!... Како се може поштовати и волети човек који је сам себе окаљаог А како ће мишљење он имати о теби, када се подајеш једном недостојном заводнику% Зар ту може бити говора о правој љубавиг Не, уместо ње доћи ће презирање; част ће бити изгубљена, срећа уништена... Не, Вера, мораш се сасвим одрећи њега, мораш угушити сваку помисао која би те бацала у наручје таквога, човека.

Нека, сета стаде овлађивати душом Верином; подиже главу па болно уздахну:

= Ах, одрећи се... угушити...!

Нада покуша да се користи њеним болним расположењем, па. јој приђе, подиже руку на њено раме, говорећи благим и нежним гласом:

_— Мила Вера! Душа ми каже да још ниси изгубљена за наб. Ти нећеш жртвовати оне, који ти досад беху тако мили... О, напусти о6ману и лаж који те лакоумно заведоше! Врати се љубави нашој... врати се загрљају који ће и нас и тебе учинити радосним и срећним)... О Вера, никада нисам осећала толику јачину љубави и бола ва тобом, колику осећам у овом тренутку!

Разнеженој Нади засјаше се суве у очима. Њене дирљиве речи потресоше и Веру у јачој мери. Верино срце, изнурено толиком борбом, беше ослабело, оболело. Туга и изнемоглост огледаху се на увелом, али дивном лицу њену. А. у замраченом погледу просијаваху јој луче као сунчани зраци који се пробијају кроз мрке облаке. И ко би јепогледао, не би могао остати "недирнут болним изгледом несрећне младости... У ње беше нестало пређашње оштрине, упор-