Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

965

Та мисао, потхрањивана осећањем љубави, упорно јој се одржавала. И сад се већ одлучивала на борбу... Његово неизмирено дуговање оци није рачунала у грех — измириће га. Уосталом, налазила је оправдано да се потребит човек користи добротом имућних људи, _ма се послужио »идеалисаним« изговором, којом је речи хтела да ублажи Надину »нечасну обману« и оцину »лаж«... Што се тиче породиље и Драгојевих односа о њоме, ту се већ јаче забринула. Па ипак, и ако није могла, рећи да оцином казивању не верује, находила је да је претерано. Као сусед и, зацело, добар познаник мужевљев, Драгоје им је могао долазити у кућу и заузимати се за њих; али сумњичење у часност њихових односа, не можебити оправдано без стварних доказа... При том је Вера заборављала на једну маленкост: на утајену суму сакупљених прилога за »сироту породиљу« и њено »петоро деце«...

Све је то Вера имала на уму, готова да отпочне одбрану свога идеала и да води одсудну борбу за њ.

Читаоци ће се, без сумње, сетити да је ова »сирота породиља« иста личност с оном Тета-Јуцином »кондукторком Мицом«, којој је она. и дете видела и нашла да личи на Драгоја, и да има »сушти нос и уста« његова.

Отац је подуже гледао »заблуделу« кћер своју.

Он је разумео ћутање Верино, и тога изненади и поплаши... Надао се да ће је његове речи освестити, да ће увидети заблуду у коју је безазлено упала, па је био готов да је, у родитељској нежности својој, загрли и да јој покаже колико је воли и колико пати са нерасудна. јој корака... Али је сад осетио да њена,

љубав јогунасто прелази преко свих нечасних