Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

266

грехова Боровићевих и преко свих дужних 0обзира према родитељу своме. О, то никад не би могао ни помислити!... Не, то није више његова, мила Верица, његова безазлена и невина љубимица коју је волео више него очи своје!...

Верина упорност бунила га је страховито, задавајући му тежак бол. А помисао на лакоумни јој покушај довођаше га до очајања...

ојећи се, хоће ли моћи саломити њену несавитљивост, њену залуђеност која је предаје у руке нечасна човека, он се одлучи да јој покаже и најјачи доказ Боровићева неваљалства, за који је мислио да му, поред већ изнесених, неће ни бити потребан. Устезао се да га одмах покаже колико стога, што је био поверљиве природе, толико више стога, што је по садржини био такав, да је од њега ваљало поштедети чедност Варину. Али је тај доказ несумњиво потврђивао такав грех Боровићев, какав му Верина честитост не би могла опростити. Стога се Никола и преко воље лати и тог последњег средства, да само своју милу Веру избави из канџа Боровићевих.

Нешто промењеним, али благим тоном проговори: — Ти ћутиш, Вера7...

Вери задрхташе усне, хтела је нешто рећи, али не изусти. Одлучност је издаде у последњем тренутку.

Нада је погледа зачуђено: — 0!...

— Па добро. Вера! Родитељска ми је дужност да те још боље упознам с човеком коме си своју љубав поверила...

Никола устаде, извади из џепа кључић, отвори средњу фиоку писаћег стола и извади из ње неко писмо; затим опет седе, накашља се, па говораше:

— Слушај, кћери!... Оног дана, када се тај неваљалац осмелио да запроси тебе млађану