Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

веш о 974 Београд, 25. јуна 1912.

Мила сејо! Усхићена сам оциним »изненаЂђењем« које мије синоћ припремио; и замисли, све ме је до синоћ држао у радозналости, тако тешкој за мене.

Још ми се и сад чине синоћни призори и догађаји као какав леп, чаробни сан, из кога још не могу да дођем себи. Чини ми се као да сам присуствовала каквој чаробној опери, или још боље, као да сам преживела у развоју једне од оних чудноватих арављанских приповедака из »Хиљаде и једне ноћи«, у којој ми се оца појављивао као калифа Харун-ал-Рашид.

Да видиш само!

Кад сам у подне, при ручку, наваљивала на оцу да ми каже шта ће то бити довече, рече _ ми само да ћемо ићи у неко друштво у коме. је он члан, а које приређује неку свечаност.

ош рече да ће ту бити више дама, п да треба,

да сам спремна до седам сати. Препоручи ми обичну (не балску) тоалету, што ме изненади. Каква ми је то »свечаност«!... Па ипак допусти ми да могу узети и нешто од накита — »само не много«...

Можеш мислити колико сам сад била још радозналија за то оцино друштво и ту свечаност с дамама у »обичној тоалети«. Што се више приближавао час поласка, бивала сам нестрпљивија. У четврт до седам дође пред кућу аутомобил с оцом. Била сам већ спремна и навлачила рукавице, док је оца дневни капут заменио реденготом и закачио некакву значку о троуглом и шестаром... Седосмо у аутомобил, и оца каза шоферу улицу и број куће. Тек што смо пошли, оца проговори:

— Верице моја! Сад ћу ти казвати да идемо у ложу слободних зидара, где је за вечерас приређено Сестринско Вече.

Немајући појма ни о »ложи« нио »слобод-