Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
41 самој да мисао о факултету није њена, већ да, су јој њу сугерирале другарице.
— Од свега је најбоље то, што ћемо остати нераздвојни. Је ли тако, Верице моја, — упита, је Нпкола и устаде.
— Хм! жао ми је, — рече Вера мало папућено, али се Opao прибра и овесели, па загрли оца говорећи: — Нек буде, оцо, како ти кажеш. =
· — Како си ми мила! — рече Никола и пољуби је, па се окрете Нади: — Хвала ти, Надо! Џребринули смо велику бригу, — па и њу загрли и пољуби.
— Сад настаје моја, оцо.
Никола пође вратима у своју собу, али га Вера, задржа:
= Оцо! Ја и сеја мислимо на излет после подне у Раковицу, и то на ауту. Хоћеш лим ти с намаг
— Драге воље, али кад:
— У четири часа.
= Добро, доћи ћу из радње на ауту.
— Још нешто. Сутра навече у позориштег
= Како ви наредите.
Вера му обисну о врат, љубећи га. — Како си добар!...
— Мила моја! Јагњешце моје! — тепаше јој Никола, милујући је.
— Много је мазиш, оцо! — примети Нада
с осмехом. Е
= Е, е, Надо! Мила је... заслужује... Ако би паш Паја дошао, бићу у својој соби... потребан ми је.
— Доћи ће уја, зацело. Синоћ сам га позвала на ручак.
i Тако је Вера остала, дома. Надина брига о њој била је сад знатно · појачана. Мада је својим предлогом натоварила, на себе велики и тежак задатак, била је ипак