Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
49
радосна што ће Веру имати стално уза се, те ће с њоме лако остваривати своје мисли о Верином даљем образовању.
— Зато, Вера, што си пристала на мој предлог, ходи да те загрлим и пољубим.
И сестре осташе подуже у срдачном загрљају. Нада је нестрпљиво хтела одмах да обележи своје мисли о раду с Вером. Погледа, на сат, па јој рече:
— Тек је подне, а уја ће доћи у један на ручак. Могли бисмо, Вера, одмах прећи на посао. |
— Посаог Какав мислиш“
— Мислим на наш заједнички рад. Ни најмањи део времена не би требало проводити у доколици.
— Ух, зар одмах! — рече Вера мрзовољно.
— Не бој се, нећеш се уморити! Треба нам написати распоред дневнога рада, а почећемо од сутра. |
— Paocnopen? Као у школи!... Па добро! — и Вера седе за писаћи сто, извади хартију и стаде писати, говорећи:
— Распоред дневних часова... Прво, понедељак... ~
— Чекај, Вера, да ти најпре објасним како мислим, — и Нада јој стаде излагати своје гледиште на општу образованост п културни напредак. Надино озбиљно прегнуће на послове у кући, њена склоност ка науци и корисном раду, и упућивање Вере на научна пптања приликом спреме око школских лекција п задатака, учинили су да је у ње преовлађивао дух практични, реалистички. У Вере пак, напротив, запазила је склоност п вољу ка пдеалпсању, ка романтизму, ка естетици и уметности. У будућем раду с њоме није смерала да јој сузбија ту вољу, већ само да је упућује правилнијим и корисни-