Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
= 96 = _
Нада је само погледа, па продужи:
— Зора је заувдала добродушну мајку, па незна за границе пристојности. А Мара, твој »модерни филозоф,« хтела би тоалетом да, покаже богаство свога- оца... Шта ли тек да се каже о вашој Клајићевој која натерује оца, скромног чиновника, да пише менице зарад сулудог луксуза њена!...
— Ништа ми није стало до њихових породичних и материјалних односа, — примети Вера, продужујући љуљање.
— Требало би, Вера, водити мало више рачуна о својој дружби... Јунакиње улице и _ корза, оне се упуштају у кокетовање с људма сумњиве карактерности и допуштају себи слободу, какву солидан свет назива развратом!
= О, чудан је тај »солидни« свет! — рече Вера живо и брзо устаде. — Маскпрана солидност... застарели појмови... наметљиво туторисање!... Нада је узбуђено гледаше. Никада је такву не виде. Забринута, и сама устаде, приђе јој и ухвати је за руку, говорећи благим тоном:
— Вера! Оно, што ме је највише забршнуло, то је: што су мишљења и савети твојих лакомислених другарица постали ближи твоме срцу него моји, сестрински!...
Благи тон њених речи смири п Веру. Гледала је у под као да се стидела своје напраситости. Беше јој жао забринуте сеје, па рече
нежније: — Не брини се, сејо! Оне не владају мноме. — Мислим да се не варам... Ти, интели-
гентнија и образованија, допушташ да те води њихово безумље!
— Не! Вазда се старам да критички оцењујем њихове речи п мисли... Допусти да ти искрено кажем идеју до које сам дошла. Она је у самостелнијем мишљењу п слободнијем кретању у животу изванстуђег утицаја...) Тре-