Narod

Бр. 8.

СОЛУН, ПЕТАК 4 АВГУСТА 1917 год.

ГОДИНА I.

БРОЈ 10 ЛЕПТА

„Народ“ излази свакога дана по подне.

Штампарија се налази у улЛеонтос-ту-Софу бр. 13.

Власник КРСТА Љ МИЛЕТИЋ

Рукописи се не вракају. Огласи и белешке наплаћују се по погодби.

Редакција је у улици Булгароктон бр. 59.

Главни уредник ДРАГ. С. ГОГИЋ

Немци о Сцбији и Бвлгији (из париског ,,ТАНА“)

Док су, код свих савезника, народи и њихови представници могли слободно да дискутују о тешким проблемима рата, немачки народ је пао на то да посматра зид иза кога кајзер доноси одлуке са Хинденбургом, Лудендорфом и канцеларом. Немци преживљују најтежу унутарњу кризу у ратно доба а и не знају шта се код њих догађа. Међутим, од како је пропала конференција у ИГтокхолму, иза Рајне подижу се и мало јачи гласови. Програм пангерманиста изазива више опозиције, а и сами конзервативци не могу више да се сложе у питању своје унутарње политике. Као што смо изнели гледишта анексиониста, тако кемо сада изнети и неколико либералнијих одговора на њихове тежње. Г. Герман Вендел, посланик из Фрајберга у Саксонији и упливан члан социјалистичке већине, објавио је у „Форверцу“ од 2. јула један неочекиван чланак против апетита Бугара, тих љубимаца пангерманизма: „Један бугарски мир, пише он, могао би х бити остварен само под условом да се 1ош безгранично жртвују животи и богатства. Шта

I. Палермо, 22. јула 183«. Ниса.м природњак а грчкн знам врло слабо; дошавши да путујем кроз Снцилију нисам имао за циљ да посматрам феномене Етне или да истражујем шта су стари грчки писци писали о Сицилији. Гражио сам пре свега да наслађујем своје очи у овој чудној земљи. Кажу да личи на Афрнку.' али што је за мене нзве сно, то је да личи на Италију само са разбукталих стра сти својих становнпка. оа Си цилијанце се донста може ре Ни да 1 !езнају за реч »не.могући чпм се у п.нма распламти љубав илп мржња, а мржња код љнх пикад не долази из новчапих интер"са. Прпметио слм да се у Ен-

више, он неби угушио ни један од вулкана који букте на Балкану.“ Посланик из Фрајберга предлаже не само да се обнови Србија, него да јој се да и северна АлбаниЈа са излазом на море, и север онога што он назива Македонијом а то је Косово и Скопље. Ми радо бележимо овај први корак на путу ка потребним накнадама. Г. Херман Вендел треба само да настави своја балканска проучавања па ће видети да и Охрид и Битољ такоће пуноправно припада^у Србији и по снази уговора и по праву на накнаду. После ће му остати само да убеди у то и своје бугарске савезнике. Али, за сада, постављају се друга питања. Ако је правично да се Србија обнови у 1917 је ли било право напасти је 1914? Ако се бугарски захтеви не могу трпети, јели било дозвољено гурати Бугарску против Србије 1915, онда када је Споразум тежио да постигне трансакцију коју сада предлаже посланик у Рајстагу? Какву казну не заслужују они који су распалили пожар у Европи под изговором да „казне“ Србију они који су позвали бугарске џелате у помоћ аустријским џе-

глеској, а нарочито у Француској. често пута говори 0 италијанској страсти, о оној сатреној страсти на коју се у Италији нанлазило у XVIом и ХУП-ом веку. У данашње доба она је потпуно изумрла у класама које су се да ле на нмитираше париске н лондонске моде. На монографију коју ћу овде нзнети наншао сам у другој свесци једног старог рукопнса који сам напшао у Палерму а о коме не могу дати никаквнх подробнијих обавештегва. По негде сам га са жалЈвњем скратно алм нигде нпсам ништа дода ва<п Кп.пжевничка таштина вели ми да сам могао да појачам интересантност поједпних сцена јачим развијањем, то јест назпрањем н изношен>ем у де-

латима? Истога дана када је се Форверц изјашњавао о Србији,,,Берлинер 'Гагеблат“ је дао изјашњења о Белгији. Његов главни уредник се исмавао „онима који не могу да ее раставе од белгијског сна“ а његов марински сарадник је надугачко објашњавао да Немачка нема интереса да тражи белгијску обалу и да је повећање територије једне државе врло опасно ако се нема могућности да се ново сгановништво смири са старим. Ово мишљење је тим карактеристичније што се оно — како га је писац генералисао односи и на Елзас Лорен. Али ми са наше стране рећикемо да се овде на првом меету има да расправи питање о одговорности. Ако Немци признају сада да им је Белгија непотребна, каква казна треба да постигне оне који су се годинама спремали у потаји да је освоје, и који су извршили лувенске покоље, опљачкали земљу и раселили становништво. Као што ,,Форверц“ одустаје од Србије, и као шго „Берлинер Тагеблат одустаје од Белгије, многи други напуштају варљиву наду на неке ратне оштете. Ми за сада све ово бележимо као знак времена, а видекемо дали 'ке немачки народ из њега извући консеквенце.

талвима, шта су осећала поједина лица. Али, како би се ја, млад Француз рођен северно од Париза, могао уздати да ћу назрети оно што су осећале ове нталијанске душе у 1559 години? Једва бчх се могао уздати да назрем оно што ће нзгледати елегантно н пикаитно француским читаоцима у садањој 1838 годнни. Усљед тога нисам хтео ни да излазим из улоге преводиоца. Тачно представљање начина осећања у ХУ1-ом веку редина је заслуга ове трагичне прчче и она припада писцу који је вероватио био неки племпћ са двора војводкиње од Палијана. Тачан превод једне ста ре хронпке писане око 1566. год. Јован Карафа и ако је припадао једној од најотменпјих породица пз Неапоља, био је човек грубог п нанраснтог понашања како би потпуно до-

ЗВЕЗДИЦЕ Да ли Ае скоро бити мир? Сумњам. Почсло се тек да говори , и то сасвим с краја, Социјалисти и папа.. .. * Један, који претендује, да познаје свет, рекао ми је, да би се »Народ « боље продавао, кад би носио наслов »Против народа«. Мислим да се вара. Гаргантуа ■отГвпГ ЛОЈД ЏОРЏ — ХЕНДЕРСОН Која је највећа заслуга великих министара који воде овај рат ка иовољном свршетку по наше савезни ке па према томеипо нас? Афера Лојд Џорџ-Хендерсон даје нам јот јерног позитивног доказа о томе. Највећа њихова заслуга је та, тто су раскинули Јеа сстарим појмом да је најве-ћа врлина у дипломацији ћутање. На против они су предузели да говоре, да говоре о свему, па чак и о ономе за шта сс ранијемислило да мода да се крије. Као министар нредседник, Лојд Џорџ је увидео да један од његових колега више воле да ради као члан партије којој припада него као енглески министар. И са правом он је пропшв таквог рада устао, и то јавно, без околишења, износећи пред енглески народ ствари за које би се на другом месту мислило да треба да остану тајна министарске седнице. Не зазирући од тога што би његов корак могао евентуално да изазове и кризу у влади, он је свога министра јавно оптужио за нелојалности ликовало једном овчару. Био је још млад када је ступио у свештенство и отишао у Ри.м, где га је помагао својом заштитом његов стриц, Оливер Карафа, кардинал и архнепискон неапољски. Папа Алек сандар VI. онај велики човек који је знао и могао све, подигао га је на степен свога камеријера (што би се данас звало ађутант). Под папом Јулијем II постао је архиепископ Кистиа а под папом Павлом доспео је до кардинала. Најзад, 23. маја 1555. после ужасних пнтрига и свађа међу кардиналима који су били затворени у конклаву изабран је за папу под пмепом Павла IV; било му је 68 годцна. II сами они који га беху подигли на престо Светога Петра узДрхталн су помпшљајући на страховиту суровост н иеумолшву богобојажљивост господара кога су сами себн себи поставнлн.

овај јеморао дада оставку. Нови методи али достојни људи од кариктера-, јер јаки карактери немогу да се номире са ћутањем иса мраком, Њима треба светлост кроз којуће дасе разлеже глас њихове искрености и само поуздања. ФИНАНСИЈЕ Руски министар спољних послова г. Терешченко, изложио је у овим потезима франц. листу »Тану* нову финансијску полигику Русије: »Главни рад што нам сад предстоји јесте увођење нарочитих прихода за осигурање исплате интереса ратних зајмова. Министар финансија ће се потрудити да изнађе и приходе потребне за постепену амортизацију ових зајмова. Треба створшти и нове наме те, и то намете што могућно еластичније. У осталом, укупно наше старање бн*ће поглавито управљено на повећању директних пореза, остављајући на страну посредне намете. »Наш програм непосредних намета подразумева у првом реду увођење пореза на иман>а и повећање њихових вредности, као и порез на наслеђе. »Уопште узев тежићемо финансијској децентрализацији, јер је она исто тако неопхо дна у домену фискалном, као и у унутарњем политичком. Широка економија и право иницијативе биће допуштене градовима и Земствима, да би могли водити своје финансије у стриктној сагласности са својим локалним потребама и изворима, који им стоје на расположењу. С обзиром на ове реформе, биће од користи извесној врсти новчаних установа дати још више слободе у раду, да би оне могле прошиВест о том неочекиваном наименовању произвела је нра • ву револуцију у Неапуљу и у Палерму. У току неколико дана, Рим је нрнсуствовао доласку свих чланова фамилије новога папе. Свн су добили сјајна места, али је разумни папа највише одликовао своја три нећака, синове конта МонтОриа, његовог брата. Најстарнји од њпх, дон Хуан, постао је војвода од Палијана. Дон Карлос, други брат, добио је нардиналско достојанство и подигнут на степен првог министра, а трећи, дон Антонијо Карафа постао је маркиз од Монтебела. Нарочнто дон Карлос, бпо је необичпо одлучаи човек; веран традицнјама својеЈфамилије он је се уСудио да мрзи нлјмсћнијег владара на свету (филипа II, краља Нталије и Индије) н да му да доказа о својој мржњи. Према обнчају тога вре.ме-

ВОЈВОДКШ ОД ПШЈАНА ОД СТЕНДАЛА — ИЗ НТАЛИЈАНСКИХ ХРОНИКА 1 .)