Narod

Бр. 9.

СОЛУН, СУБОТА 5 АВГУСТА 1917 год.

ГОДИНА I.

ВРОЈ 10 ЛЕПТА

„Народ“ излази свакога дана по подне.

Штампари ја се налази у ул. Леонтос-ту-Софу бр. 18.

Власник КРСТА Љ МИЛЕТИЋ

Рукописи се не вракају. Огласи и белешке наплаТују се по погодби. Редакција је у улици Булгароктон бј). 59.

Главни уредник ДРАГ. С. ГОГИЋ

РАД И Н0В0 ВРЕЖЕ

Садањи рат, усред једног врло културног живога, развио је, тако рећи, 'у борбу све снаге које је у свом напретку однеговао. Било под страшним пробама у којима с} г имале да покажу своју способност за живот, било у напрезању за добшање победе, многе ке усганове, а у најдубљим коренима, иза ки тако измењене, како се никако није могло предвидети према њиховој раншој еволуцији. С обзиром на ове пертурбације и нове узрочности, које 'ке се у друштвеним и другим односима еталожити, не може се никаквом екстраполацијом т о к а ствари, који је до рата текао, јасно и сигурно предвидети оно, што ■ке бити после рата. Нарочито пред нама Србима све је у знаку неизвесности. Зато је у овом времену прорицање будукности неблагодаран по сао, и зато се оно и своди на своју најнижу врсту.

Међутим, ако се и у којој земљи будукност може назрети, то ке без сумње бити Енглеска. Она је узела најактивнијег учешка у свима манифестацијама овога рата, подносеки му све тегобе, прилаго'ђавају■ки, са извесном поступношку, све своје огромне живе силе ње-

говим циљевима, док су ипак сви изгледи, да Ее овај рат на њој оставити најмање хромог, болесног и привременог. Неки дакле њсни синови могу век донекле да назиру облике новог живота. И ако ова назирања неке мо'ки задовољити научне духове, изнекемо мишљење лорда Лејверхелма, саопштено једном сараднику „Об^еггеГ*-!, о будуким односима између Капитала и Рада у Енглеској. Лорд Лејверхелм сматра за поуздано, да, кад до'ђе мир, радници неке бити вољни да се врате на зараде и начин живота, који су били пре рата. Рат 1е изменио многе етвари; прошиј)ио нам хоризонат; указао нам на нова становишга; рашчистио нам многе погледе; унео радикалне измене у наше социјалне, индустриске и трговачке системе. Можда 'ке која од ових измена бити пролазна; али најважније ме'ђу њима, оне нарочито које се односе на норме зараде и начин живота, остаке без сумње, а можда ке се и даље развијати. И ако -ке доласком мира пресахнути многи послови — фабрике муниције и томе слично — у којима сад налазе употребе многе хиљаде како стручних тако и

нестручних радника, важно је констатовати, да су високе плате, које радници сад примају, унеле у наш индустријски и социјални систем не само вишу стопу наднице, ве'к и виши степен живота и угодности. Једни, највеки део, окусили су и уживали први пут сласт живота, потпун плод рада; други су доспели до вишег нивоа, његових уживања и преимукстава; они ке се борити да осгану на тој висини и, ако је могуке, да иду и даље. Ту гежњу погпуно одобрава лорд Лејверхелм. И ако се, вели он, после рата буде покушало, да се Рад понизи опет до на степен са кога се је сад уздигао, то би била не само једна вратоломна економска грешка, веЕ и полигика слична злочину против цивнлизације и човечанства. Лорд Лејверхелм јасно предвиђа, да ке се мораги приступити најопширнијој реорганизацији и преправци енглеског индустријског система, чим се војска буде распустила и милиони људи врате слободном грађанском животу и продуктивним пословима. Подела рада међу мушким и женским — услед пустоши рата без сумње ке се повекаги број запослених жена, — одређивање њихових сфера рада и награда, такође су проблеми, који ке се за цело решити.

Решење ових и сродних проблсма бике у толико лакше на ки, ако одмах будемо имали на уму,дасе основни принцип, на коме почивају односи измсђу Капитала и Рада, има у будуке гледати у новој светлости и примењивати на други начин. Таквим само радом могукс је отклонити оне грађанске ратове, шго се зову штрај ков и м а. Д ру ги м речима,бике потребно, да би Рад био осигуран, директно, лично, правично учешке радника у заради прсдузска, у коме је ангажован, наравно у додатку обичној недељној заради. Лорд Л. има на!више поверења у само ^чешке радниково у предузећу. И ако има изузетака, правило је, да тако звано учешке у добиги своди се искључиво на једну гратификацију, чији износ зависиод добре воље, племенитости и човекољубивосги послодавчеве. Оно јс добровољни дар, а не заслужена награда за утрошену енергију, ревност и умешност. У случају поступног присвајања капитала од стране радника, овај задобија неприкосновено специфично лично ученгке у послу, које може из године у годину да расте; тако да развијајуки енергију, умешност и ревност у корист предузека, он прво има користи учесгвујуЕи у добитку, а друго осигурава себи будуке накнадне кори-

сти за године које имају до'ки. Није од најмањих тих користи осигурање сталноности његовог положаја, зајемченост помоки у старости и одагнање тужне слике азила ван сфере његових свакодневних брига. Јер учешке у предузеку даје раднику прилику и принуфава га, да корисно упогреби своју уштеду и тиме га привикава штедњи. звездице Пронакен је начин, да се докаже да ниједна држава наје шиита иотрошила за време рата. Пронашао га је један Фанцуз, али само незнам■ зашто га је назвао-. 8Јтр1ех? Ако је тако што нросто, шта је онда заплетено? Гаргантуа ФИНАНСИЈЕ У месецу јулу (л. н.) порез на зараде и корисиш од рата донео је у Итали ји 39,793.746 лира, а, насупрот томе, приход од војнице опао је у истом месецу за 3 милиона лира. што све јасно показује све ве1\е напоре. што их чини Италија, да би припремила средства и располагала људима за даље во^ење рата. Приходи железница за првих десет дана месеца јула изнели су око 40 милиона лира. У финансијској години, која је закључена 31 јуна, приходи од железница попели су се на суму од 984 милипна, тто чини око 300 милиона лира више према ранијој години.

ВОЈВОШМ ОД ШЈШЈАНА »Д СТЕНДАЛА ИЗ ИТАЛИЈАНСКИХ ХРОНИКА 2 .)

Врата му буду отворена и позову га да узме учешћа у гозби; али после не« олико збушеннх речи, он позове Мартучиу да се днгне н да п°ђе са шнме. Док је се она уздржавала, узбуђена и предвиђајући шта ће се десити, Калече јој приђе и узев је за руку покуша да је одведе. Кардинал, у чију је част да вана вечера, живо се одуире њеном одласку. Између Кардинала и Капе чеа отиоче жива свађа. Кардинал којн је ииао на себи обично одело тргне мач. Кацече уведе своје оружане људе. Алн су ови већином били Наполнтанци и када познадоше Кардинала они вратпше мачеве у корице и дадоше се на стишавање свађе. За време ове забуне, Мар-

тучиа је била успела да побегне и ако ју је Капече држао за руку. Чим је овај приметио да је ње нестало он пође да је тражи а сви његови л,уди пођоше за њим. Пошто је се све ово дешавало иоћу, већ сутра дан ироносили су се најразноврснијч гласови о борби између Кар динала и Марсела Капече. Војвода од Палијана, командант војске, држао је да је ствар била много озбиљнпја и како ннје стајао у најбољим односима са свој/.м братом мшшстром, он још те ноћи нареди да се ухапсп Ланфранки, а сутра дан још буде ухапшен и сам Марсел Капече. Загим се уверн да нико није изгубио живот и да су та хапшења само повећала скандал који је највише шкодио кар-

диналу. Журно су пуштени у слободу сви похапшени, а сва три брата се састадоше да се договоре како ће цела ствар бити угушена. Из прва судржалн да ће успети; али, већ трећег дана цела ствар допре до Папе који одмах позва своје нећаке и укори их само како је то могао један богобојажљив човек као што је он бпо, Пет дана после тога био је скуп многобројних кардинала и свети отац први отпоче разговор о ово.м догађају; прво је упутио питање кардиналима како су смели да га о томе не известе: - Ви ћутите! међутим скандал додирује ваше свето достојанство. Кардинал Карафа је се усудио да се на јавном месту појави у световном оделу и са маче.м у руци. У ком циљу? Да отме једну ни ску куртизанку! Може се замислити каква је мртва тишина владала после

овог напада на првог министра. Али је тада остао доследан својим врлинама. — Слабост мојих година, рече он, и брига за вером у којој као што знате мислим да угушим све злоупотребе, биле су ме навеле да своју световну власт поверим својим нећацн.ма; они су је злоупотребили и ја пх за навек о терује.м од себе. Зати.м буде прочитано једно решење по коме су нећаци били лишени сваког достојанства и протерани у најбеднија села. Кардинал првн министар био је протеран у Чивиту Лавенчију, војвода од Палијане у Соријано а маркиз у Монтебело. Усљед овог решења, војвода од Палијана губио је своје редовне додатке који су износили седамдесет и две хиљаде пијастра (више од једног милиона у данашње доба). Иије могло бпти ии речи о каквом одуппрању; су

имали против себе цео Рим, који их је мрзео. Војвода од Палијана, са контом од Алифа, његовим зетом оде да се настани у селу Соријану док је војводкпња са својом свекрвом отишла у селашце Галезе, на две миље од Соријана. Марсел Капече био је отцшао са војводкињом у прогонство и остао у њеној пратњи. ВоЈ‘воткиња је била неутешна јер је папа био толи* ко стар да је била уверена да ће умрети пре него што се стиша и опрости својим нећацима. Усред тих недаћа десн се нешто што је на несрећу војводкиње и самога Марсела Капече показало да га у Риму није била чиста љубав повела за Мартучиом. Једног дана када га је војводкпња била звала да му изда не*у наредбу, он се нађе сам са њом што се шмг До--