Narod

ВРСЈ !0 I Е П Т ј

„Народ“ излази сваг.ога дана по подне.

Штамимрнја се шшави у Фјм>мкоаој улвад 6р. 20.

Власжаис КРСТА Л>. ЖИДВТИЂ.

ГОДИНА 1. Рукописн се ие зраћају Огласи а белешке аа алаФ.ују се по погодби.

Редакција је V улицм Ф, •анковој бр. 20.

Пммнеш урскник ДРАГ. С. ГОГИЋ

РУСИЈА и ЦАРИГРАД Лондон, 19 нов. — Из Петрограда Јављају »Тајмсу « да је, према лсњинистпчкам листовима, почело сбјављивање дииломатских докумената и уговора измсђу Русије и Савезника. Цео досије дао је председник Ссв јета Троцки, и поред протеста савезничких амбасадора • Вредно је забележити, вели •Тајмс «, да није објављен ни један докуменат који бп био сензационалан и који би био погађао Савезнике. Објавом ових докумената излазе ствари, које су билевсћ донекле познате. Тако, на пример, објављен /е докумекат да је руска влада к марта 1915 тражила од Савезника да јој припадне округ Цариграда западно од Босфора, обалу Мраморног Мора, Дарданелски мореуз, Тракију до ли није Енос -Мидија и азијску обалу до острва Е.чброс и Тенедос. Француска и Енглеска влада одговориле су да усвајаЈу ове предлоге, под условом да Цариград буде слободна варош, да Русија узме у обзир гледиште Савезника на Малу Азију и да турске свете земље буду под муслиманском контролом. Овакво схватање Савезника Русија је примила са безначајним ограничењима. Доцније, кад је Италија ступила у рат, и она је примила овај руски предлог. Све те ствари само сеедоче да измеј)у Савезника и Русије није постојало никада неповерење. Максималистички орган објавио је још један по верљива телеграм, који је 13 марта 1915 Сазанов у путио руској амбасади у Паризу а у коме се наре%ује амбасадору да хитко ради, да се иоменути уговор што пре потпише. ЈУГОСШВЕТГ

Од 20 септембра Аустрша је затворила своје границе. Сви словенски листови не могу нигде из ње изаАи; ту милост имају само благонаклони немачки органи из Беча. Чињене су разне претпоставке да се об>асни то изоловање коме тежи аустријска влада, али је мећу њима највероватнија да она хо■ке од спољнег света да сакрије жалосну ситуацију у којој се налази. Она у том не-ће успети. Истина зрачи и сувише јако а да би је аустријска цензура могла угасити. Говори у бечком парламенту, држе се и сувише снажним гласом а да њихов одјек не стигне до нас. С в е југословенске странке подигле су свој глас у Рајхсрату против аустроугарског режима, све се оне све више приближују и уједињују. »Словенац« и »Словенски Народ« од 15. септембра саопштава нам, на пример, прокламацију Антонија Бонавентуре Јелића, најстаријег владике из Љубљане, којом он позива словеначку н а р о д н у с т р а н к у, словеначке прогресисте и католичку радничку странку да се придруже изјави од

30 маја, коју је југословенски клуб учинио у Рајхсрату. И са свих других страна у унутрашњости југословенском к л у б у прилазе присталице. »Хрватски Дневник» у броју од 4. октобра каже »да се цео свет придружује југословенском програму у изјави од 30. маја и да ке се Југословени упустити у најенергичнију опозицију, не задовољавајући се никаквим обећањињима националних аутономија. Према таквом стању духова није необично, кад је словевачки ктерикални посланик Погачник, 28 . септембра устао против Сајдлерових пројскага. »Председник владе, рекао је он, хоће да очува крунске земље; он само хоће да их подели у о круге, али добро народа не лежи у тој подели, већ у народном јединству. Ми нећемо ру ине, ми нећемо обласне границе, ми нећемо дуализам повлашћенихнарода ни бирократску централизацију: Ујединимо оно, што је природа ујединила. Такво је наше решење ситуације. Други словеначки посланик Равникар рекао је то исто после неко-

лико дана: »Југословени су очекивали друкчији одговор од председника владе. Они су дали влади прилике да лечи болесно тело аустријске државе леком! једнакости у праву и задовољења које ће се дати свима народима. Гај је лек одбијен. Југословени са своје страпе одбацују прекор да ‘ не схватају аустријску ! државу. Они остају хла; дни према сумњичењу | председника владе и Немачке Националне Уније, који кажу да наше изјаве одају опасну идеологију и везе са Споазумом. Мир ће се мо и створити, ако се народима у монархији да оно, што се сама влада хвалила да ће им дати званичном коминикеу на дан појаве руске револуције. У осталом, да се водила политика, коју траже преставници словенских странака, монархија не би упала у овај рат, па чак не би било ни дипломатског конфликта. Југословени одбацују сваку одговорност за рат који они нису хтели. Југословени су одбили да у-ђу у владу, зато што нису хтели да буду штатисте у позоришној игри, која се хтела да игра за иностранство. Југословени остају вер ни своме програму, који је изражен у изјави од 30 маја. То је њихов минимум. Председник владе може бити уверен да ће Југословени умети да добију своје мосто на сунцу.« Посланик г. Хрибар оиако је утврдио словенске захтеве: »Ми гражимо уједињену националну државу са свима атрибутима њене независности.« А Корошец је у своме говору на седници од 22. октобра смело рекао: »Ако се монархија не пожури да задовољи југословенске народе, питање ће решити један суд ван монархије.« Најзад, ништа боље не показује једнодуш ност народне уније него што је изјава графа Пејачевића у пештанском сабору. Бивши бан гледајући да се не огреши о легитимност и сам је морао да се изрази у корист интегралног јединства југословенског народа. Као што се види, код Југословена, све странке од најконзерватив-

нијих за које је могло изгледати да су привржене Аустроугарској, па до најнапреднијих, све оне поимају потребу да се уједине сви Срби Хрвати и Словенци. Ово уједињсње не може се створити »у оквиру монархије«, како каже Сајдлер. Оно ће се извршити ван ње. ВЕКЕРЛЕ 0 П0ЉСК0Ј

знатим декларацијама рускога »Совјета« о миру »без оштета и анексија«, и обавештава руско јавио мнење о метачним схватањима »Совјета« у односу на југословенско питање. Исти број часописа доноси и један чланак из Вашингтона о Југословенима у Америци, као и некролог о Франу Супилу.

Цирих, 19 нов. Из Неште јављају, да је на последљој седница мађарског сабора граф Тиса иоднео интерпелацију о пољском иитаљу. Председвик министарског савета, Векерле је одговорио, да ће се Угарсха особито ра довати, ако Пољска уђе у што тешњу увију са монархијом. Али данас није могуће установити н а чин, јер у том питаљу може се донети дефави тивна одлука тек при закучељу мира. У сваком случају ће увек мађарски интереси бати обезбеђени. РУСИ Гсрби Часопис »Л е М о н д Слав« (Словенски Свет) кош је почео да излази у Паризу под уредништвом познатог француског познаваоца Словенства г. Ернеста Дениса, донео је у својој трећој и четвртој свесци (септембар, октобар, 1917) чланак П. П. де Соколовића : »Српски позив Русима«. У чланку се говорк о по-

Б0САНСКН МУЧЕННЦН 5. септембра, 1917 објављена је пресуда сарајевског суда, којом /е закључен тре■ки претрес за велеиздају. Од оптужених осуђен је на смрт Радомир Новаковик, а други на робију Радомир Блажик на 10 година, Милован Стојаковик и Алекса Ђуровик на 8 година, Цвијан Цветковик и Анкик на 0 година, Малован Зарик на Н и по године, Перко Марковик на 4 године и Никола Враник на 1 и по годину. Сви су они осукени због велеиздаје. Осим тога, Никола Ба таник осукен је што је лажно сведочио на 5 година загпвора. Остали оптуженици, око двадесет на броју пуштени су у слобо ду. Меку овима били су и Ђуро Остојик и Саво Љубибрапгик, које је суд у Ба ња Луци у раније велеиздајничком процесу пустио у слободу, али који су по други пут осуксни, јер прва пресуда није оснажена.

Цигш I рац

Пролазећи маога села, за време повлачења у Добруџи, често сам био изненађен тиштном и равнодушношћу које су владале међу Цаганнма. У селима, која су морала бити евакуисана, Цигани су остајали увек последњи. До последњег тренутка нису хтели ништа да мењају у својам на викама. Рано у зору будили су се људн и песме. Песме дуге и сетне; песме живе и страсне; певане меким нежннм гласом. Док Бугара никада не певају Цигани иевају увек. Изгледа да су осуђени на песму. Шрапнели, који се распрскавају поред самих черга, не узнемиравају их. Лакше је ућуткати једну ненријатељску батсрију него једаог сзирача. Цнгаки жпве у једком ми стериозном сву, и буне се да дођу у доднр са стварношћу. Оии не траже на да им в»ра □омогне ни да их закон заштити. Облаче се у рсзнобојне рпте, најрадије у дречеће жуто

и плаво. Заљубљенп до лудила у слободу, поеосити своје лспоте, свог нежног витког тела, свог љупког огаљеног лица, повијених обрва, белих зуба као снег, жудно удишу ветрвћ која ћарлија с мора или са плавих река. Они не знају за морал, јер га је тешко одсвирати. Они продају своје жене и кћери кзда су врло паметне или врло луде. Чамотињу нису у стању да сносе. А кад она већ нанђе они је брзо уклањају; јер да промене хоризонат и душу своју потребно је врло мало: да нромене само песму. Најзанимљивији феномен у овом целом рату изгледа да је контакт ове чудне расе са модерним ратом. Како ће се Цигани извући из ове страшне авантуре, за коју су онп тако мало створени ? Како ће се понашатв? Какво ће држање оии зајузети ? Они не маре за смрт као што не маре за борбу. Они не могу да појие с*у ову рат-