Narod

БР. 259.

СОЛУН, ПОНЕДЕЉАК 16 АПРИЛ 1918 ГОД.

ГОДИНА II.

БРОЈ 10 ЛЕПТА

»Народ« излази свакога дана по подне.

Штампарија се налази у улици Коломбс орој 6.

Власник КРСТА Љ. МИЛЕТИЋ

БРОЈ 10 ЛЕПТА

Рукописи се не вра-кају.

Огласи и белешке наплаћују се по погодби.

Редакција је у улици Коломбо број 6.

СВЕТЕ ЖРТВЕ

»...Народна Скупштипа шаље изјаве дубоког саучепгћа ожалоигћсним и уцвељеним породицама и изразе пијетета палим жртвама...« Из Скупштинске одлуке од 13. априла 1918. Да један народ, који је од своје слоооде створио култ, нестане, потребно је прво да тог култа нестане. Гробови и жртве делују као жива снага на савременике и поколења оном тајном силом, која веру чини нераздвојном од човека, и чини га кадрим, да за њу све да, почев од тамњана па до крви. У припаднике тога култа долази с правом наш народ ко!и се стотинама година бори за слободу, не сматрајући гкакве жртве каопре..ране. Он и у овим крвавим данима понова г гкупљује најскупоценијим жртвама с в о ј у слободу. Тим жртвама и мученицима, учињен је у Народној Скупштини на (рфу један трагичан помсн, достојанствено џ побожно. У том по..сну, нарочито место у дато мученицима осг лим у Србиј ижртвама у познато; побуни у Топлици. .[обуна у То шци је изаззана једним беспримерчлм насиљем вршен: .м у циљу, да се имовинг и људи утотребе у б рби противу нас избеглих и наших Са везнмка. Хтело се, да се пшеницом, која је родила у долини Ни шаве и Косанице, нахрани бугарски и ау’стриски крвник ; хтело се да син, чији је отац

на обали Црне Реке или на старом разбојишту Груништу, стане пред свог оца, и да му неда да се у ослобофену Србију врати. Бугари су могли, удружени с Аустријом и Немачком, да нас и по беде, али они су врло мало познавали нас, кад су и покушали да учи не оно што су хтели у Топлици. Заостали наш народ могао је и подносити најезду, за коју он верује да је привремена, али никако није могао поднети, да својим хлебом хр; ни крвника свог, и да својом руком бије брата свлга. Како је то нашима тамо било тешко поднети, колико је то њчма било немогуће учинити, сведоче њихови гробови, њихове склопљене очи, које нас никада видети неће. Кад се једног дана проломе бране повратку нашем, и врате се дани мира и рада, рефаће нам наши, што нас дочекаше, имена »невиних жртава, које падошс у одбрани народне части и имена.» Наш народ једао толико крви у току векова и данашњих дана за ту своју веру у слободу, и толико тамњана поднео слободи опевајући је у својим песмама, да је она постала део наше душе, она је постала наша светиња. Жртве пале за њу, то су светитељи слободс, то су наши светитељи. , \ ј I уУ'7.А.

УСПЕХ У ХЕЏАСУ Лондон. — Министар ство војно јавља, да је као резултат операција арапских трупа краља Хеџаса против жељезничке пруге прошленедеље, дефинитивно заузет један део пруге у дужини од 50 миља јужно од Мона.

ПРОТИВ НЕМАЦА Рио де Жанеиро. — Бразилијанска влада је наредила реквизицију још многих других немачких етаблисмана и немачке својине, као допуну већ реквирисаних добара почетком рата.

Похвала Србима 'Бенерал Гиома, Командант Савезничких Војсака на Солунском Фронту упутио је ђенсралу Бојовићу Начелнику Штаба Врховне Команде ово писмо: »Српске армије извршиле су у току последњчх дана неколико почесних операција у којима су још једном испотБИле своје лепе и велике војничке особине, које су сигурна залога за будуће успехе. Нарочито Шумадијска Дивизија недакно је на најсјајнији начин показала своју моралзу надмоћност над нспријатељем, отевши му изврсним полетом једно значајно утврђење учинивши узалудним све његове противнападе и утврдивши се одмах на освојеном земљишту. Частми је молитивас, да изволите испоручити храбрим српским трупама моја честитања и изразе мога потч^уног довољства за^ џтолет и фЈ-грајјросћ’ са'којом су бће ту скоро испољиле

своју вољу да врше значајну улогу у битки која почиње на с в и м а фронтовима. Осим тога, да бих могао наградити официре и војнике који су сенарочито одликовалн у тим борбама, бићу веома срећан даих одликујек француским ратним крстовима и да потражим од Владе одликовања за оне који су то нарочито заслужили л које ћете ми ви изволети предложити — Гијома.«

НЕМАНКО ПРИЗНАЊЕ Берн. — »Берлинер Тагебшт« саопштава чланак капетана Перзиуса, у коме овај, по^ стављајући као тезу да ли ће немачка офанзива донети победу а затим и мир, пише: »Да ли треба сматрати да ће доћи мир, ако би Споразум најзад био и тучен? Не. Чак ако се рат на копну и заврши нашом победом, ми не можемо да мислимо на пребацивање трупа у Енглеску, доклегод енглеска флота сачува господарство на м о р у. Нама остаје, мсђутим, само то да полагано смањујемо енглеску и америчку поморскуснагу сумаренским ратом; њиме ми т р е б а да истиснемо непријатеља са мора. Па колико то времена треба да про■ђе док тиме постигнемо овај циљ ?« Тај свој чланак, који је морао направити врло непријатнџ изненађење код пангерманиста, оџ завршава овако: »НџНо још не може реЕич ћако ће се заврши^ги овај рат. Али зар се неће моћи да дође до озбиљног компромиса? Требало биједног дана

склопити споразум, јер оба противника знају да један другО' га уништити не могу. Измирење би данас могло бити лако, пошто из званичног изворагод Јагова и кнеза Лихновског знамо, да до Енглеске нема кривице за отпочињање овог рата, као што је до сада цео немачки народ веровао.« Ко би смео и помислити пре ове офанзиве да овакве ствари напише у Немачкој? Оне најбоље показују, шта стаје Немачку стварање оно мало територијалних успеха у досадашњој офанзиви.

НАПАД НА ЗЕБРКЏ Лондон. — Из Амстердама: Према весгима из Келна, командант Зебрица, вице адмирал Шредер хитно је позван у главни стан. Транспортовање немачких рањеника жељезницом и санитегским лађама у Бриџ показује, да су Немци имали велике губитке при енглеском препаду на Зебриц. Немачка влада о томе није

хтела у Рајхстагу дати никаквих саопштења. То показује, колик је ефекат произвео енглески упад. »Везер Цајтунг« јавља, да је посланик Шајдеман поднео интерпелацију влади, тражећи тачне податке о упаду на Остенде и Зебриџ али није добио одговора. Немачки народ — пише лист — није ни мало задовољан разним зваиичним извешгајима, који иду на то, да сакрију и умање страшне последице савезничке успеле акције ирогив две важне немачке поморске базе.

СУМАРЕНСКИ РАТ Париз. — »Пти Журнал« каже да Пемци имају сада 150 до 200 сумаренских јединица. Велике сумаренске крстарице, које су биле намењене за борбу против Америке, показале су нсизлечиву слабост и представљале ванредну мету за савезничке топове и торпиљере. Бележи као добар предзнак, да за последње три недеље никаква лађа није потопљена у Атлантику или Ла Маншу, и ако се трговачки с а о б р а ћ а ј удвојио. ЗАПАДНИ ФР0НТ

Париз (званично) северно од Авре и у области између Басињи и Ноајона. Северно од Шмен де Дама извели смо два испада и задобили 25 заробљеника. Одбили смо непријатељске покушаје, којима је претходило живо бомбардовање, северозападно од Ремса, код Сен Мишела Линевињског и у шуми Лепретр. Добили смо заробљенике. Лондон. — Војни дописник енглеског радиа телеграфише, да је заузећем Кемела од стране непријатеља угро-

жена равница премасеверу. Непријатељ се упиње да сломије енглеску војску, а циљ савезника је слабе постепено непријатеља, бирајући положаје, пред којима се непријатељ може задржати врло дуго, и повлачеЕи се за времена са угрожених положаја. Непријатељ ће сигурно употребити сву своју енергију за проширење овога успеха, остављајући за доцније нову офанзиву код Амиена, јер се нада да

Ф Е Љ Т О Н

К РС:

ЗАВЕРА ЗРИНСКО - ФРАНКОПАНСКА

СуТра се навршава 247 Година, огкако ми, нарочито Хрваги, са пуно поноса, бола и гњева обнављамо успомену на овај тужни датум, успомену на дан, кад је мрски душманин опет једном свирепо запарао у тело нашега народа. Тој успомени посвећујемо ове редове. I У време, када су последњи Зрински и Франкопани и њихови једномишљеници засновали покрет који је ишао за тим, да из ропства истргне наше крајеве под Аустријом, жезло царева немачких и аустријских и

»Навик он живи ки вгине ноштено«. Фр. Кр. Франкопан. краљева угарско-хрватских држао јс Хабзбурговац Леополд I (1658—1705). Човек без нарочитих способности, медиокритет, какви су уосталом осим незнатних изузетака сви Хабсбурговци. Одгојен и задојсн језуитизмом, принц који је већ у младим годинама био издвојен из политичког живота и одређен за језуиту и црквену каријеру, Леополд је и на престолу остао језуита, кога је случајно и неочекивано запало владалачко жезло тада најмоћније уније држава. Његове личне особине: злоба и ситничавост, под-

муклост и притворство, никакав таленат, недостајање великих политичких концепција, фрапирају својом свакидашношћу кад се пореде са силним и разноликим способносгима њего вих сувременика: Луја XIV француског »краља сунца«, славне сабље пољске Јана Собјеског, који је овом истом Леополду 1683 г. спасао и престо и престоницу од Турака ; реформатора и творца моћне РусијеПетра Великога и генијалнога војсковође Карла XII шведског. Једно му се ипак мора признати, а то је тврдоглаво настојање, основа његове политике, да по сваку цену скрши свемоћне великаше маџарске и хрватске. Да то постигне није зазирао ни од каквих средстава. Неуспеси и губици у спољној политици морају се једним делом приписати тој

преокупираности његовоЈ унутрашњим државним проблемима. А свакако је и несрећа његова, што за све време свога дуготрајнога владања није могао наћи државника великих способ ности, као што је нашаододуше тек под крај свога владања — војсковоћу у лицу принца Евгена Савојскога. У осталом сувременици су сложни у гом, да Леополд није радо гледао уз себе људе великих способности. Најмоћнија личност на његовом двору био је његов исповедник, језуита. Дошавши на престо Леополд је нашао државу своју у врло незгодним приликама и спољним и унутрашњим. Један од најмаркантијих његових сувременика уједно и његов најопаснији непријатељ био је француски

I краљ Луј XIV, који је од Леополда био још у толико срећнијем положају, што је имао и велике државнике и велике војсковоће. Кад је он завео ред у Француској и својој краљевској власти подложио целу земљу, једина му је брига би ла, да и осталој Европи наметне своју вољу. Зато је повео многе ратове нај више са немачким царем (ратови за шпанско наслество, холандски рат, рат против Аугзбуршке лиге), који су сви свршили несрећно по Леополда, и у којима је он изгубио многе краје (Фландрију Холандију) као и Шпанију са покрајинама за млаћу лозу своје куће. Припремајући се за ге ратове Луј XIV тражио је савезнике, које је убрзо нашао у Турцима. Турско царство било је у оно вре-

ме већ знатно ослабило, истрошено непрестаним рптовањем и унутрашн.им немирима, али је још увек могло у чврстој руци да буде опасно и за државу каква је била Леополдова. Од амбициознога али слабога султан Мехмеда IV није се Леополду било бојати, али је место великога везира узимао предузимљиви и одважни Кара-Мустафа, који је свим"силама настојао да реорганизује турско царство и војску и да оживи времена Сулејмана Великога и Мехмеда Соколовића. За време њсгова везировања Турци су непрестано час са слабијим час са јачим снагама проваљивали у Леополдове југоисточне земље (Хрватску, Славонију, Маћарску), а кад су 1683 год. опсели сам царски Беч, цар је морао побећи из престонице, у коју