Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИНДУСТРИЈА И ЗАНАТИ

вредну јединицу потребним оделом, алатом, храном и т. д., и то прерађујући искључиво сировине произведене у самој породици или у задрузи. Нарочито за време робовања нашег народа под Турцима била, је важна улога кућевне И., јер је она углавном снабдевала, наш народ потребним прерађевинама. И у кућевној И. била. је, нарочито у задругама, изведена подела, рада, тако да су жене плеле и ткале кудељу, лан, вуну и, изузетно, памук, шиле и везле рубље, спремале зимницу, а људи су израђивали пољопривредне справе и алате, бурад, кола, тесали трађу, вадили камен за кућу и т. д., кројили опанке, што жене никад нису радиле. У већини случајева је цео ток производње обављан у самој задрузи, а само изуветно је узиман у помоћ и какав занатлија ван 3адруге, и то једино ковач (по правилу Цитанин), терзија, бојаџија, абадија, који су често такође становали у селу, и лети се бавили земљорадњом, а, зими занатом. Ако је што од произведених добара преостадо, по подмирењу потребе задруге или породице, изношено је то на трг и продавано. У прво време изношен је само вишак, али се временом и ту показала шподела рада између појединих села или читавих крајева, тако да су се у неким крајевима неки предмети почели све више производити у већој количини, HO што је било потребно за сопствену потребу, тако да, се постепено прелазило на производњу за тржиште. Али се и тада та производња вршила увек у границама једне привредне јединице, изузев случајеве шечалбе, када су више лица из једног места удружени одлазили у удаљеније крајеве на рад за време »сезоне« (зидари, ћерамиџије). Та специјализација изведена је или под утицајем обиља, једне врсте сировине, или нарочите њене каквоће у том крају, или захваљујући специјалној вештини становништва.

Развитком 9. и, у најновије време, фабричке И., кућевна И. изгубила је много од свога, значаја, јер су и сељаци почели све више да купују производе 3. и И. Поред тога многе су гране кућевне И. претрпеле штету изменом државних граница (ћилимарство у Пироту), или промењеним укусом и начином живота.

O. Cy још у нашим старим државама, били достигли висок ступањ, нарочито у 13 и 14 веку. Нарочито су 3. били развијени у Дубровнику, који је своје производе извозио у све наше државе. Положај занатлија у старој српској држави био је често раван положају сељака. Занатшије су у прво време живели у селу, радили земљу и, поред земљорадње, бавили се и 93. Вероватно се њихов број почео множити, када је државна власт морала да прописује, да ако један занатлија има, више синова, свега један може да буде занатлија, а остали морају да остану вемљорадници. Често се дешавало, да читав је-

дан крај, или село, ради један 9., тако да. су и села добијала име по том 3. Доцније се јављају занатлије све више и по градовима. У нашој старој држави били су познати ови 9.: ковачи (и мачари, клинчаpH), шавци свитари и шавци кожухни, златари, трнчари, цангари (обућари), котлари, дрводеље, клобучари, каменари, зидари, седлари, уздари и т. д. И у 3. су се поједини крајеви нарочито специјализирали, тако је био нарочито развијен 3. кујунџиски и златарски у Пећи, Призрену, Крушеву, Дубровнику, Јањеву, грнчарски у Велесу, Струги и Ресну, сликарски и дрворезачки у Дебру, кожарски у Скопљу, Велесу, Високом, Охриду, терзиски у жупи Сиринићу на Косову, где су сви терзије, ковачки и браварски у Дубровнику, у Босни, у Новом Шазару, ткачки у Пироту, ужарски у Лесковцу и Врању, казанџиски у Кратову и т. д. Занатлије су и код нас, као и у друтим земљама, још у средњем веку били организовани у еснафе, које су примили из Византије, а доцније су стара имена еснафеких часника замењена турским именима. Сваки 9. имао је у једном месту свој еснаф, на чијем је челу био устабаша, а њему су помагали чауши и први мајстори. Чланови су били мајстори, ишчије и шегрти (чираци). Устабаша с првим мајсторима управљао је еснафом и изрицао је пресуде, које су извршивали чауши. Сваки еснаф имао је своју заставу, чугљене од сребра, фалаке. Ко је хтео да изучи 9., морао је прво бити шегрт 3—5 година, према томе, да ли га мајстор и одева и храни или не. Кад је изучио 3., постао је ишчија (калфа), а када се добро усавршио и положио мајсторски испит, постајао je мајстор и бивао уведен у еснафески тефтер, те је онда отварао дућан. Надлежност еснафа била је у неким местима, ужа, а, у неким шира, тако да су неки еснафи обезбеђивали својим члановима и помоћ у случају болести. За време робовања. долазио је из Цариграда сваких 15—20 година »велики чосем« и вршио инспекцију еснафа; он је дочекиван с Beликим свечаностима. Православне занатлије имали су увек једног свеца као патрона, те су сваке године славили еснафеску славу. — Организација еснафа задржана је и у новој српској држави после ослобођења. од Турака, али је, ради једнообразности организације и довођења у склад с новим приликама, државна власт 1847 прописала еснафску уредбу. Еснафека. уредба оснивала се на начелима, на којима, су и дотле били организовани еснафи. Важила је за 3. и радње у варошима. 3. су били подељени на еснафске и нееснафске. За прве је био потребан мајсторски испит. Кснафи су били принудне организације, и морали су се оснивати у сваком месту, где је било 12 мајстора, једног 3. Ако их није било толико, могли су се удруживати мајстори из више оп-

< ag: