Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИНДУСТРИЈА И ЗАНАТИ

Млечићи допуштали да се развија И., изузев трађење бродова.

Доласком Турака И. је у нашим земљама постепено пропала, тако да. је остала, само 3. производња, па и у њу су Турци унели многа ограничења. Први устанак, затекао је Орбију без иједног И. предузећа, али је већ под Карађорђем основана. TOTIOливница у Београду, у којој су ливени т0пови за војску, и барутана у Страгарима, која и данас постоји. Поред тога, пред пропаст 1813, чињени су покушаји Baђења руда на Руднику, опет ради вађења, твожђа, за израду оружја, али је пропашћу првог устанка све то престало, и 'Орбија, је остала без икакве И. све до 1847, када је обновљена тополивница у Београду, која, је 1857 премештена у Крагујевац, где је и данае.

Ако оставимо на страну та државна. предузећа, за развитак И. у Орбији све до почетка 20 века није било ни капитала, ни стручне спреме код подузетника и радника, ни довољно велике привредне области, ни горива, ни саобраћајних сретстава, ни потребног законодавства за развитак И. Зато је оснивање ШИ. предузећа ишло тешко, и већина основаних су жЖживотарила или су брзо пропала. Најбоље судбине били су млинови, који су у прво време подизани на местима, где су дотле постојале воденице с јаком воденом снатом, тако у Братинцу, Летњиковцу, Малом Црнићу. Први парни млин подигао је Антон Њемец у Београду 1863 (сада млин J. O. Вшетечке), први млин с турбином подитао је Итњат Бајлони у Малом Црнићу 1870. Поред млинова почела се јављати међу првима и пиварска И. (Кнежева Шивара у Ђеограду 1850, Јован Косовљанин у Јагодини 19859, Фердинанд Крен у Чачку 1852, Ђорђе Вајферт у Београду 1873). Рударство је такође почело да се подиже око половине 19 века, те је отворен рудник гвожђа у Мајдан Пеку 1847, рудник угља код Сења, 1957, рудник олова код Крупња 1860. Интенсивнији рад на рударству почео је са отварањем разних рудника 'Ђорђа Вајферта, од 1873, за, којим су у осамдесетим тодинама и доцније пошли многи други истраживали. Прву текстилну фабрику (чоје) подигао је Самуило Минх у Параћину, а 1983 jamnљају се фабрике гајтана у врањеком окруту. 1870 основана је у Београду Мункова фабрика шподиума, која је доцније почела да израђује туткало.

. Кад је саграђена железница, почела су се јављати и друга предузећа. Поред поправке саобраћаја поправили су се и остали услови: капитал је већ почео да се концентрише у новооснованој Народној Банци и другим новчаним заводима, сељачко становништво, пролетаризирано распадом задруга и прелазом у новчану привреду, почело је да долази у варош, и могло је бити употребљено као И. радник. Привредна област се увећала ослобођеним

јужним окрузима. Државна независност омогућила, је бар донекле вођење самосталне привредне политике на оним шпољима, на којима није могла да смета аустро-угарска конкуренција (рударство, пиварство). Али је ипак још увек И. био онемогућен јачи развитак услед трговинCROP уговора с Аустро-Утарском (1881). који је широм отворио врата производима аустро-угарске индустрије, јер није шружао никакву царинску заштиту домаћој И.

То стање трајало је све до царинског рата. између Србије и Аустро-Угарске 1905, јер су се српски државници у првом реду трудили да концесијама аустро-угарској И. омогуће извоз српских сировина и аграрних производа, тако да су И. жртвовали пољопривреду. Зато је за све време трајања тога уговора био готово без икаквог утицаја на развитак И. закон о И. предузећима од 1873 и закон о. поматању домаће И., пошто је новим предузећима недостајао тлавни услов за напредак, царинска, заштита. За време царинског рата шостало је и српским државницима јасно, колика, опасност прети земљи и њеној самосталности, ако и даље остане чисто земљорадничка земља, те је донета нова. аутономна. царинска тарифа, са много јачом царинском заштитом, и у свима уговорима, који су закључени после 1910, спроведена. је заштита домаће И. 1907 дато је много концесија за подизање И. предузећа, и то већином великих.

Од 320 предузећа, за која се зна када су основана, основано је: пре 1881 99, 1582—1892 41, 1893—1905 81, а 1906—1910 121. Од последњих предузећа било је: 95 стругара, 76 млинова, 8 разних текстилних фабрика, 2 фабрике стакла, 2 металне топионице. Целокупна И. у Србији бројала. је 1910, према извештају Индустриске Коморе, 465 предузећа (од којих 190 с капацитетом до једног ватона дневно), међу овима: стругара 51, фабрика за прераду дрва 7, пивара 7, фабрика дувана 1, фабрика шећера и бонбона 3, кланица 5, хемиских фаорика 6, картонажа 5, текстилних фабрика 32, фабрика стакла и цемента б, циглана 926, топионица метала 10, фабрика машина 3, електричних централа 6, рудника 55, осталих 3. Целокушна покретна сната српске И. износила је 24.000 НР, број свих радника био је 16.000, инвестирани капитал 70,000.000 Дин, а обртни каmiran 20,000.000 Дин. 1911 основано је 23, 1912 38, а 1913 6 нових предузећа.

Последње две тодине И. је имала да се бори с великим тешкоћама због балканских ратова, нарочито због одласка свих радника на фронт. Како је непуну годину дана после другог балканског рата избио (Оветски Рат, И. није могла више да се врати у редовне прилике. Напротив, у току рата, једно за другим морала су тотово сва, предузећа да обуставе рад, док најзад окупација није задала и последњи удар српској И. упропастивши огромну

_— BO о