Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

тиске манастире, које су затицали разорене, напуштене или у врло бедном стању, обнављали и подизали, па их богато украшавали и снабдевали имањима и повластицама, бољим и већим "него за ранијих византиских господара. Осим тога, од 13 до 15 века су не само српски владаоци, него и многа њихова властела и представници српске цркве подизали, поред старих, и многе нове манастире по свима крајевима, у којима су живели и владали. Шта више, краљ Милутин је подигао један манастир у Цариграду, а друTH, Св. Арханђела Михаила, у Јерусалиму, док је први патријарх Јанићије, у доба цара Душана, подигао и две цркве у Шалестини — једну, Св. Николе, на тори Тавору, а другу, пророка Илије, на гори Кармилу.

Први мотиви, који су покретали владаоце и властелу, као и црквене представнике, да подижу велелепне манастире и цркве по својим областима, били су религиско-политичке природе. Ваљало је, наиме, и спољашном величанственошћу и лепотом, као и унутрашњим сјајем, утицати на душу народа, који још није био довољно просвећен, да се утврди у хришћанству и окупља у те, онда једине, школе не само религиско-моралног него и културно-просветног подизања. Зато су цркве, нарочито манастирске, украшаване што се лепше могло. Неке су од њих биле обложене разнобојним, каткада као стакло углачаним прамором, те покривене оловом и другим металом, а изнутра су сјале у злату, сребру и драгом камењу, разасутом по иконама на иконостасима, светитељским ћивотима, кандилима, крстовима, одеждама и другим црквеним предметима. Уз то су зидови били украшени сликарским радовима, фрескама, које су живо представљале, са извесном – релитиско - етичком педатошком тенденцијом, најважније догађаје из Светога Шисма и из црквене, каткада и народне историје.

Поред поменутих мотива дизани су манастири и из побожности. Страх од страшнога суда потресао је многе душе. Као једно од најпоузданијих средстава за спас душе сматрало се подизање цркви и ма-

настира, као и прилатање побожним уста--

новама. Отуда је народ назвао такве установе, задужбине. Неки су манастири подигнути као извршење завета. Тако су постали на пр. Немањини Ђурђеви (СОтубови у Расу, јер се Немања заветовао Св. Ђорђу, да ће му служити целота живота, ако та ослободи тамнице, у коју су та браћа бацила; господар Зете Иван Црнојевић подигао је манастир OB. Богородице на Цетињу, јер се, боравећи у изгнанству у Италији, заветовао Богородици од Лорета, да ће јој подићи цркву, ако му домогне, да се врати у своју земљу. Цар Душан, прилажући свој дат задужбини краља Милутина, Ов. Арханђелу у Јеру'салиму (1350) каже, да тиме, он и ње-

МОНАШТВО

това жена, стварају чеда бесмртна, када. им Бог није дао да буду многочедни. Али је несумњиво, да је, поред тих мотива, на подизање и украшавање манастира често утицала и талштина, жеља за. репрезентацијом, а можда и тежња 98, имитацијом византиских царева, властеле и црквених представника.

По византиским узорима и српски манастири делили су се: 1. на царске манастире или лавре, 2. на архиепископске или патријарашке ставропигиске · манастире, 3. на епископске дворове и 4. на епархиске или ктиторске манастире.

Царски манастири називају се од 14 века још и лаврама, што је раније био општи назив за све манастире по Сирији и Палестини. У средњевековној Србији ова се врста манастира први пут помиње за краља Стевана Првовенчаног. То су били: Студеница, Ђурђеви Стубови у Расу, Хиландар и Богородица у Ибарском Градцу, доцније и Милешева, Сопоћани. Бањска, Моравски Градад, Дечани, Св. Арханђел код Призрена, Кончулски или Казновићски Ов. Никола на Ибру, Модрически у Горњем Пологу, Тетовски у Доњем Пологу, Гостиварски, Ораховички Св. Ђорђе у Дабру. Наторички (CB. Ђорђе код Куманова и (CB. Ђорђе-Горто на Серави код Скопља. Најзад, у ову врсту манастира, ушли су, по свој прилици, и задужбина. кнеза Лазара, манастир Раваница, и манастир Ресава или Манасија, задужбина. деспота Стевана Лазаревића. Ови су ови манастири били задужбине српских владалаца, подитнуте из основа или обновљене, па су зато и називане царским. Они су имали ставропитиска. и самоушравна права, те су били ослобођени од сваке власти епархиских епископа, архиепископа или патријарха и директно су потпадали само под владаоца. Душанов је Законик нарочитим чланом утврдио потпуну слободу свих дареких манастира од великих цркава, што значи да их је и OH изузео испод власти пећеке патријаршије и охридске архиепископије. Отарешине тих манастира називане су великим игуманима, а игуман Студенице, која је била прва по ранту међу царским мана стирима, имао је још и назив велики архимандрит. Њих је бирало манастирско браство на предлог владаочев, а архиепископ или патријарх производио их је у чин. Владалац је велике игумане, као властелу, лично уводио у њихово достојанство и дужност, предавајући им игуманску палицу — жезло и пољубац. Углед тих птумана био је врло велик, они су називани и самовласнима, а на државним саборима седели су, по нарочитом манастирском рангу, за посебним столовима, одмах иза епископа. Они су не само у своме манастиру, него и по свима својим местима и селима, имали епископску духовну власт. На њихов предлот, надлежни епархиски епископ, архиепископ

= 871