Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

МОНАШТВО

или патријарх имао је дужност да, рукоположи њихове избранике за ђаке (ипођаконе), ђаконе или пресвитере; све остале црквене чинове: чатце (анатносте), појце, протођаконе, парохе, протопресвитере и др., постављали су сами игумани. Уз то су они вршили и духовну и световну јурисдикцију без апелате, не само у свом манастиру над калуђерима, него и над световњацима по свима селима и местима, која су припадала њиховом властелинству. Само у кривичним стварима био је ограничен њихов суд утолико, што су т. зв. владалачки резервати, суд за велику издају, разбојништва и т. д. били изузети од њих, као и од све друге велике властеле, и ишли су директно пред владаочев суд. Већина тих манастира имала је у свом властелинству по неколико десетина села и заселака, а често и по неколико породица у разним градовима и туђим властелинствима, јер су њима владаоци давали 'за издржавање многе земље и људе на њима, каткад и читаве области, са селима, засеоцима, викоградима, пчелињацима, воденицама, рудареким окнима, шумама и пашњацима. (B. Црквена властелинства.) Ти спахилуци давали су манастирима велике приходе, па је и број калуђера у њима мотао бити велики. Каткада је он износио и по неколико стотина. Душановим Закоником пормиран је и тај однос, јер је одређено, да се по манастирима у опште може држати само по 50 калуђера на тисућу кућа манастирског властелинства. Стога су монаси по богатим манастирима могли живети безбрижно и бавити се мирно молитвом и књигом. Овим манастирима много је дизало углед и TO, што су се у њима калуђерили и многи владаоци, властела и њихови синови, и што је, како изгледа, већина тих калуђера живела примерним животом и одликовала се дубоком побожношћу.

Међу царским манастирима. нарочити виши ранг имале су задужбине владалаца, које су биле одређене за гробнице својих ктитора. Први такав манастиј била је Немањина Студеница, са лепом црквом романског стила од бела мрамора. Њу је Немања подигао себи 88 тробницу. Остали Немањићи нису, по примеру византиских царева, начинили ту свој мауволеј, као што су то урадили зетски владаоци пре Немањића у цркви Св. Орђа и ВЂакха на Бојани, већ су дизали нове задужбине себи 80, гробнице. Тако је постала Жича краља Отевана Шрвовенчаног, Милешева краља Владислава, Сопоћани краља Уроша 1, Бањска. краља Милутина, Дечани краља Стевана Дечанског, Ов. Арханђел код Призрена цара Душана, Марков манастир код Скопља краља Вукашина, Раваница кнеза Лазара и Манасија у Ресави: деспота Стевана.

Да би се ставропигиска права царских манастира одржала, забрањивано је било

— 8

да се при њима оснивају епископске ресиденције, сем Жуче, где је било прво седиште архиепископа. Али, за време државног расула, у доба турских провала, и неколико других царских манастира преобраћено је у епископске дворове, као Милешева и Моравски Градац. Шта више, и сами владаоци су у то доба рушили ставропигиска права неких царских манастира и један царски манастир потчињавали другом. Тако је на пр. Вук Бранковић (око 1876) царски манастир CB. Ђорђа код Скопља дао у метох Хиландару. Ставропигије архиепископа и патријараха биле су слична врста царским манастирима, само је ту место владаоца. вртшио улогу ктитора архиепископ или патријарх, и он је био апелациона инстанција против игуманових одлука и његова. суда. Епархиски епископ није имао. никакве власти над таким манастирима. Такових је манастира било нарочито у Јужној Србији, под влашћу Охридске ATXHепископије, па је такав био и Трескавац код Прилепа.

Епископски дворови били су нарочита врста манастира. То су биле ресиденције епархиских епископа, митрополита, архилепископа и патријараха. Као најстарији такав манастир позната је црква Св: Софија у Охриду, Св. Апостола, Петра и Павла у Расу, Ов. Богородице Левишке у Призрену, Ов. Тројеручице у Окопљу, Wa затим у Жичи, Пећи, Грачаници, Малој Студеници у Хвосну, у Ариљу и по другим местима, где год је било седиште епископа. У таквим манастирима обично и није било посебног игумана, већ је сва његова. права и дужности вршио сам епи :CROMH, као старешина манастира.

Епархиски, ктиторски манастири били су најбројнији. Они су потпадали под КЕ рисдикцију надлежног епархиског епископа, уколико нису добили од владалаца. нарочите имунитете и привилегија, јер су многе од тих манастира саградили или обновили владаоци и њихове жене, а. понајвише властела, епископи, калуђери и народ. Сви 'осниваоци и велики манастирски добротвори називани су ктиторима и имали су нарочита права и дуже ности (в. Ктитор). Нарочито је важно право ктитора било, да могу своју задужбину даровати у метох коме другом, обично већем и угледнијем манастиру, јер је то омогућило стварање црквених латифундија. То су право доста. често искоришћавали владаоци, као врховни KTHтори, те су мање манастире поклањали Хиландару, Ов. Арханђелу у Јерусалиму и другима, тако, да су ти метоси били дужни половину, па и две трећине, својих тодишњих прихода претварати у новац или их у натури слати оном манастиру, коме су даровани у метох.

По 95 члану Душанова Законика, поред владаоца и црквених представника,