Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

родна у правом смислу речи. М. су се бавили монаси и свештеници, већином само певачи, а не композитори. Сами су компоновали песме и напеве ваганти, који су се особито бавили светском М. Једна од вагантских песама товори директно о Јутословенима као члановима овог друштва.

У 15 веку имају Оловенци већ тачније податке о својим музичарима. Најважнији међу њима је Јурај Слаткоња, кога можемо сматрати за првог заступника XOландске полифоније. Он је 1498 организовао дворски певачки хор у Бечу и водио га је до смрти (1522). Под његовим водством развили су се најбољи музичари оног доба као: Исак, Сенфл, Хофхајмер и др. После Олаткоње је словеначки музичар Јакоб Галус, који има светско значење. Ишао је својим путевима. Био је и плодан композитор. Дуги низ његових савременика доказује, да се музичка уметност у СОловеначкој брзо развила и одржала континуитет са Слаткоњевим добом. Имамо композитора Теодора Румплера, који се у исправама помиње 1576—1584. . Други је Андреј Капеле, који се помиње 1597—1630. — Особито је велики број певача. Најстарији је Примож Трубар, каснији реформатор (1508—1586), Андреј Летат, који је 1541 певао у цркви Моше Dame у Ахену и 1545—1549 у дворском певачком хору у Бечу, Иван Глобокар у Бечу 1554—1560, Миха Рестел у бискупском хору у Оломуцу до 1581, Јуриј Кнез у Бечу 1594—1619.

Има забележених имена и многих органиста, о којима на жалост не можемо утврдити све податке у појединим случајевима. Познати су ови ортанисти: Михаел Латоми (Га ћопи), столни органиста у Љубљани, око 1600, А. Чирган, око 1600, Цахарија Мурмајер (Мигтаутг) око 1615, Волбенк Оберекер, око 1619, Габриел Џлавец, око 1621 дворски органиста у Грацу, Јакоб Иден, око 1627, Даниел Ридениц (Влдел), око 1638 у Љубљани, Матија Залокар, око 1632 у Љубљани.

У вези са органистима стоје кантори. "То су музичари, који сами изводе певачке тачке, a дају и музичку наставу деди и певачима. У Љубљани су радили Вернер 'Фајрер (Ееугег) 1569—1598, Боштјан Шемницер (Зећепиихлег) 1579—1584, Иван Дедер (ОбПег) 1585—1588, Волб. ОСтрикциус (Striccius) ORO 1501 и као земаљски кантор Боштјан Попиус (Рорртиаз) око 1594. 1575 живели су у ЈЉубљани и вицекан'тори Јакоб Шот (5сћон) и Филип Ланг.

Заједно с канторима радили су у Словеначкој и учитељи, који су били изучени и у М. Наша историја познаје ове: Адам Бохорич, школски ректор 1566—1580 (умро 1593), Матија Венецианер (1579), Руперт Мордаке (1579), Иван Хофер (НоПег) у Идрији (1581), Никодем Фришлин [{FrischЦп) 1582—1584 ректор, Филип Телић (1584), Јакоб Прентелиус. (1585), Ловро Мадерле (1587), Андреј Хрен (Сћгби) 1590—1591,

МУЗИКА

Лука Селанец (1594), Петер Галус (СаПаз) у Идрији (1596), Грегор Видмар у школи кроташког реда (1611), Лудовик Мордаке (1612—1624), Нико Долар (до 1665). Ова, имена и чињенице, које су са њима у вези, доказују, колико је дубоко продрла, М. у културу Оловенаца већ у средњем и у новом веку до реформадције.

Уз вишу уметност живела је код нас и нека врста занатлиске М., која је оста так. из средњег века. То су градски и провинцијални звиждачи и трубачи, који су свирали при свима свечаним приликама, свадбама, игранкама, банкетима и 7. Д. Имали су и своје тарифе и за своје чланове обавезна правила. Позната су на пр. имена: Грег. Маринић 1595, Виљем Фишер (Е1есћег) 1601, Вацлав Циглер (Јледјег) 1630 до 1640, Иван Јеленчић 1633 и др.

Развитак. М., који се од 15 века вршио, подстакао је доста протестантизам, He оригиналношћу, него радошћу у песми.

Противреформадција је у том погледу радила у два правца. Из догматских разлога, окренула се она особито против црквене песме на народном језику, делимице из оправдане бојазни, да словеначки језик није довољно гибак и да нема адекватних израза, а делимице је опет хтела увести онда модерну М. т. ј. хомофонску са пратњом инструмената. Особито је језуитски ред доста модернизовао М. у словеначким земљама. Певали су само извежбани тпевачи у хору, а народ је само слушао и није учествовао у црквеном певању, као до тада. Језуитски васпитана омладина држала се истих праваца. Бискуп Томо Хрен (Сћеба), је увидео, и ако је био сам питомац језуита, потребу словеначке црквене песмарице, па је почео сам да ју саставља, али су га у том спречили љубљански језуите. Уз језуите гајила су М. и имућна приватна лица. У градовима и палатама домаћег племства, а и у кућама имућних грађана посвећивали су М. велику пажњу. Ово показују остатци старих, и ако непотпунух мувзикадлија.

Јак ослонац добила је М. 17092, кад је основана у Љубљани Асадепиа philharтошеогит, најстарије стручно удружење музичара у Европи. Чланови су били доMaha образована лица, која су стајала под утицајем немачке и талијанске М.

У ово доба завладала је и код нас, из Италије донесена, опера. Најпре су талијанске трупе изводиле своје опере на талијанском језику. У Љубљани су певали већ 1650 Га вага и још једну, 1652 Le viсепде ае] еетро, 1655 1 Огрта. 1662. дошли су глумци и певачи из Инсбрука, а доцније су се измењивали Талијани и Немци. 1740 дошла је у ЈБубљану Минготијева, трупа, која је остала, неко време и певала, свима, слојевима, приступачне опере. 1749 уредили су дворану земаљског дворца, за, позориште, а, 1765 поставили су ново позориште. Ту је имала опера свој сталан дом. ОСлушаоци су слушали најновија дела.

1 905.