Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

МУШКАТИРОВИЋ

би га слобода непосреднијег изражавања, неодољиво: определила и за народни језик и за живљи облик. Личним и приснијим осећањима М. је само понегде давао одушке, и то једино кад би дошао у сукоб са средином, самопоуздано бранећи · своју вредност. На тако певање М. је навело не само његово образовање, него и монашки положај. СО једне стране, он је био васпитан потпуно у духу 18 века. Његов омиљени професор у Пешти, Шедијус, задобио га је за такозвани псеудокласицизам, који је тада завладао свим књижевностима у Европи, а нарочито немачком и мађарском, те је и М. узео себи за узоре Хорација и Клопштока.

M. велика репутација и његова поезија замрла је заједно с његовим нараштајем. Чим је дошла друга генерација српског трађанства, Вукова, Бранкова, Џавловићева и Милетићева, М. оде су погребене у књижницама. И ако нечитан, М. је још неколико деценија био признаван за великог митроносног песника, а новија српска критика оспоравала му је сваки песнички дар. — Међутим М. није био само велики просветитељ и будилац, он је био и песник. Из четири књиге његових песама које су изашле после његове смрти (1838, 1840, 1844 и 1847), може се саставити избор ванредно крепких строфа и редова, у којима има и покрета и символике и крикова борбене и поносне душе, мушке лепоте и у збијеном изразу и у ритму. Али, несумњиво је, да је М. много мање дао у књижевности, но што је требало да да, по својој великој вредности и садржини. Он је био жртва своје прелазне епохе и свога друштвеног положаја, где је био потпуно депласиран, исто као и његов каснији друг по позиву, Никанор Грујић.

Литература: Вл. Ћоровић, Лукијан Мушицки (Летопис, 1911, 276—284); Ђ. Мушицки, Животопис Лукијана Мушицког (1879); П. Ђорђевић, Вук о Мушицком (Бранково Коло, 1897, 39—40); ВВ. Јагић, Копитар и Вук (Бранково Коло, 1897. 41); Д. Руварац, Лукијан Мушицки и српска просвета у горњој Крајини, Како је Лукијан дошао до калуђерства, Писма, Лукијана Мушицког Оевастијану Илићу, Неприлика Лукијана Мушицког у Плашком (Орпски Сион, 1904, 679, 735, 1905, 98—264 и 1906, 1907, 268—683, 146—180); Апологија Лукијана Мушицког (рукопис у U Зашто“ је постао Лукијан Мушицки администратор карлштатске епархије; Стратимировић и Мушицки (Архив за историју српске православне карловачке митрополије, 1913—1914); Прилози за биографију Лукијана Мушицког, чланци и прилози (Матица Српска, 46, 1904).

В. Петровић.

МУШКАТИРОВИЋ ЈОВАН, писац, први скупљач народних пословица (око 1743, Сента, — 14/7 1809, Пешта). О његову школовању зна се само, да је свршио права. у

>

Џешти и да је, положивши адвокатску 3заклетву 10/8 1783, био први Орбин адвокат у Угарској. Но и раније је М. уживао велик углед као правник и као човек, јер је 1778 постао сенатор пештанске општине. М. је своје правничко знање стављао и у народну службу; митрополит Мојсије Путник често га је употребљавао да брани права српског народа и цркве, заснована на парским привилегијама. а за граваминалну представку темишварског српског сабора (1790) саставио је М. предлог: Ргојесит pro gravaminibus et postulatis Rascianae anno 1790.,., elaboratum. OBaj mpojekT (68 стране на табаку) налази се у библиотеци Народног Музеја у Будимпешти. И ради тога, а и у опште као народни бранилац и као српски књижевни радник, M. се бавио студијама о прошлости српског народа.

М. заузима видно место у историји српске просвећености углавном због тога, што је био први Доситејев следбеник, који је његове идеје доследно, паметно и вишестрано проводио и што је први почео скупљати и објављивати народне изреке и пословице. Већ 1786 штампао је М. у Бечу Краткое размишљение и праздници, у коме јаким разлозима, диктованим здравим и практичним разумом, осуђује често празновање у Орба и правда наредбе просвећенога цара Јосифа у томе погледу. То делце истина није скроз оригинално, али је значајно, јер је писано скоро чистим народним језиком и одаје пишчев доситејевски дух. Слично му је дело, по практичној тенденцији и слободи духа, Расужденије о постах восточнија церкве (1794), у коме удара на многе, дуге и строге постове, који су нехигијенски и неразумни за радни народ. Значајније су, и у истину представљају М. главно дело, Причте, илити по простому пословице, тјемже сентенције илити рјечениа, које је издао први пут у Бечу 1787, а други пут, умножено, 1807 у Будиму. У тој збирци има и страних изрека и цитата, али и низ први пут прикупљених и штампаних наших народних пословица.

И Вук се касније користио његовом збијрком. Она је толико одговарала потреби у нашем друштву, да ју је један буњевачки писац 1808 превео на »илирски« и латиницом штампао у Пешти. — М. је још, смерајући само да практично поучи народ, 1802 написао једну мађарску књижицу, коју је 1808 и на српском издао: Краткоје размишљеније о средствих чрез која дражајшему нашему отечеству Мађарској с добрим месом и рибом, постојано помочти би се могло и меса умаленије, следователно уселену скупост удалити.

Као плод. његових историских проучава ња може се сматрати један озбиљан спис, који је тек 1844 објављен у одломцима у Летопису као Черте серпског живота у Уптарији, а 1905 у целини у Орпском Сиону, за који се предпоставља, да је превод историског образложења у поменутом његовом

"пројекту на латинском од 1790.

= 1998