Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š

ШТОНА ВОКИ – ДИЈА ЛЕКАТ

два акцента: дугим низлазним ~ место старог “ и ~ и кратким низлазним (ту може бити и делимичног преношења кратког низлазног акцента са крајњих слогова); в) најмлађе или савремене (модерне) са преношењем та два акцента са свих слогова, када је то могуће (т. ј. кад ти акценти нису на почетним слоговима У речима или у једносложним речима), на слогове који им претходе у облику ' (када је тај слог кратак) или у облику ~ (Raja је тај слог дуг). Облика има двојаких: новијих и најновијих, тако да они допуштају, да разликујемо двојаже говоре: а) архаичније, са развитком у генитиву множине а и изједначењем датива и инструментала множине (бар код извесних именица) и 6) најмлађе или савремене товоре, са изједначењем датива, инструментала и локатива множине. Архаичнији товори чувају стари локатив множине (на, >х«). У најмлађим товорима један наставак за сва три падежа множине може гла-

сити ма или како друкчије, али је један.

(M, MaM, MH и сл). Ово не значи да у товорима, наравно са архаичнијим наставцима, нема и других наставака, који би те товоре одређивали. као најархаичније. Али њихов распоред по говорима није такав, да се они могу узети за критеријум.

Ако применимо ове критерије на поменуте основне говоре“ новоштокавеског дијалекта, добићемо ове дијалекатске трупе: А) источну са а) архаичнијим товором кововеско - ресавеким и 6) млађим шумадиско-сремским; Ђ) јужну са а) архаич нијим товором зетеким или ветско - сјеничким и 6) млађим херцеговачким; и 8) западну са а) најархаичнијим (посавеским товором); 6) архаичнијим (западно - босанским) и в) млађим (далматинским).

Јужна граница источног новоштокавскот товора иде од Вранице на Проклетију према Призрену водопађом Белога Дрима не дољирући до Призрена; даље иде поменутом. северном и западном границом средњештокавског говора, која је његова. јужна и источна траница. Западна његова траница обухвата Пећ, иде Мокром Гором или боље Ибром све до његова ушћа код Краљева: даље иде водопађом Груже и прихвата се планинских ланаца Рудника, Маљена, Медведника, БВлашића и Цера према Лешници на Дрини, па Дрином до њена ушћа. Западно од Оремске Митровице иде појасом прилично искиданим према ушћу Драве у Дунав и даље уз Дунав. Отановништво источно од те транице, у Војводини, Орбији и Отарој Орбији, а западно од поменуте западне Ppaнице средњештокавског товора, припада овом говору. Као што је речено, на том простору треба разликовати архаичније товоре од млађих. Пруга од Краљева према Крагујевцу, Рачи, Паланци и Смедереву, па низ Дунав до Молдаве, одвајала, би, у општим цртама, старије товоре, који испуњују Метохију, Косово, Жупу, Левач,

•

Темнић, Мораву, Ресаву и североисточну Србију у поменутим границама и са нешто места у Банату на Дунаву; оно што је на север и на запад од ње представљало би млађе говоре.

Архаичнији или косовеко-ресавеки TOвор има доследно Ђ е; код именица и придева: у дативу једнине женског рода код именице има е: душе, земље, и сл.; код заменице и придева: нашема, добре– ма; у инструменталу једнине именица мушког рода и придева »е«: потодкем, великем; у локативу једнине код заменица и придева, у тбем граду и сл.; има често то >е« отворено деца и ел. акцента два ' и ~: потока и девојка; дужине иза акцената се све скраћују: мајке генитив једнине, узело; мотика генитив множине (место мајке, узело, мотика): датив и инструментал множине на »ма« (волобвима); тенитив множине врши службу локатива (на планина, у Богојаваца и сл); у акузативу множине потоце и потоке; у компаративу крупнеји и црнши; у имперфекту образовања на зђа : тресађаше и сл. а аорнету хмо — мо: тресемо, носимо (тресбхмо, носихмо и сл); у трећем лицу множине аориста увек »ше«, а у трећем лицу множине имперфекта увек »ху« (т. ј. >у).

На дугачком простору овог дијалекта почињу се одвајати и засебни обласни говори. Тако имамо: пећеко-косовеки ТИП. OH се находи под различним утицајима: зетског говора (т. ј. дошљака Црногораца) призренско - јужноморавском; затим жупски товор, који све више развија врло интересантну акценатску систему (под утицајем ђака и сл. ђак и т. д.); и најзад, левачки и ресавски који се све више подвртавају утицају шумадиског говора, али иначе добро чувају своје старе особине.

У споменицима има знакова овог TOвора од најранијих времена (једначење Ђ и е и др.). Његове се особине јављају у Душановом Законику; затим у повељама 15 века. у великој количини.

Косовско-ресавски (који би се могао назвати и пећеко-ресавеким) дијалекат врло. је уједначен у својим особинама. То се тумачи тиме, што је он, у новије време, од 17—19. века, добио ову данашњу своју распрострањеност, покривши својим цртама друге говоре, којима је говорило често врло разређено становништво северније и средње Србије.

Млађи или шумадиско - сремски (шумадиско-војвођански дијалекат). Код њега је у извесним категоријама место ућ« >е« преовладало »Ђб« — »и«, каткада из других категорија речи, а каткада под утицајем икавског говора: у дативу једнине именице женског рода жени, код заменица и придева тах, тима и сл, у компаративу старији и сл, у имперфекту – плетијах (место плетбјах), нисам (место нЂеам), сикира и т. д; у падежима множине развија се »ма« и не употребљава се гени-

== 1079