Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š

говора. Вук Караџић је према дубровачком дијалекту почео да пише (од 1839)

>тј« и »дј« место ранијег свог »ћ« и »ђ« у речима као тјерати, дјевојка и сл. (исп. горе), а према зетском, бокељском и дубровачком изговору увео је »х« у свој књижевни језик 1836, које до тота времена, држећи се свога матерњег језика, није писао (љеб и сл.).

Новоштокавски западни или икавеоки дијалекат. Прилике су у овом говору најсложеније, јер је на територији, на којој се он находи, било највише промена у становништву. Али и ту се могу применити они критеријуми, које смо примењивали при груписању новоштокавских говора у опште. Сем тога, овде има и нарочитих језичких момената, које треба. пре поделе дијалеката ове врсте поменути. Овај се говор находио у додиру са чакавским елементом на дугачкој прузи од

Саве код ушћа Уне до ушћа Цетине у мо-

ре, што је учинило, да су неке особине ua RaBCKOT TOBODpA, могле продрети у ове дијалекте (»чр« место »цр«, »ј« место »ђ« и сл.). Рекли смо, да се у западној Славонији, западној Босни и Далмацији између Цетине и Неретве у извесном појасу пружао некадашњи | најархаичнији штокавски товор, који је, сем »ћ« и >ђ« од прасловенских »тј« и »дј«, имао у своме склопу »шћ« (»стј«, »екј« прасловенско) и »жђе (»вдј«, »зтј« прасловенско). Тога је говора нестало у икавским дијалектима, тажо да данас у многим од њих находимо »шћ« и. »жђ« место »шт« и »жд« осталих икавских и осталих штокавских товора у опште. За икавске товоре вреди у опште правило да уколико су више на истоку, утолико више имају »шт« и »жд«. Зато ја нећу узимати ову особину као критеријум за поделу икавског говора.

Икавских товора имамо: а) најархаичнијих | или посавских ~ (славонских); 6) архаичних или босанских и в) најмлађих или херцеговачких икавских и далматинских икавских.

Најархаичнији икавски товор или посавски. Тим товором товоре католици у једном делу Славоније дуж Саве, од Босанске Градишке до иза Брчког. Његова се траница у Славонији подудара. са границом некадашње Војне Границе.

Његова најкарактеристичнија ~ особина, јесте употреба старог “ (као у чакавском, грађа, млатим и сл.); али да то није чакавеки товор, већ штокавски показује развитак '' KaO у штокавском: старац старца, дивбјка и сл. а не старца, дивбјка, као у чакавском. У њему преовлађује »шћ«, али има и »шт« (стј, CRJ прасловенско); иначе има правилно > «, »je je сасвим ретко и представља 'утицај некадашњих оближњих | чакавеких дијалеката. Ившић вели да се изговара, »ћ« и »ђ« Место. >ч« и »у« у североисточном делу посавског товора. У малом броју говора >л« на крају слога и речи не прелази у. о

ШТОКАВОКИ ДИЈАЛЕКАТ

(утицај кајкавски или чакавски); — >јд« — и »-јт« — или дају »ђ« и »ћ« или у мањем броју говора остају неизмењени;

о »чр« каткада остаје тако; ново јотовање

каткада се не врши (гробје, нетјак и сл.), у тенитиву плурала има и облика без »а« у дативу су множине именица — наставци 20м«, »им«, »ма« за мушки род, »ама«, зам«, зами« за датив и инструментал множине за женски род; у локативу и инструменталу мушки и средњи род има. »и« (ређе »има«, »им«, »ми«); у локативу множине именица, женског рода »а«. Акценат је или на старом месту, или, ако се померања, врше, она се врше у правцу најмлађе штокавске. акцентуације (само стаpo “ остаје неизмењено).

Према. замени јата, ови товори нису прави икавски. Само у западном делу јавља, се доследно »и« место уб«, у средњем, највећем делу има у дугим слоговима место >Ђб« — »и«, у кратким — >је«, у најмањем, источном делу има — »е« (што је свакако утицај источног говора, који се са овим говором додирује).

Архаични икавски новоштокавски говор или западнобосански. Тешко је тачно

одредити границе овог товора. Забележе-

ни су знаци старе акцентуације у: долини реке Босне, у горњој Херцеговини око Јабланице, а на западу у Крешеву, Јајцу, Окопљу, све до Отока на Уни. Понегде има, старе акцентуације и на истоку, у Сарајеву, према Доњој Тузли, па чак код муслимана, између Фоче и Гацкога, али је ту она, вероватно, донесена. у новије време. У западној Херцеговини акцентуација је новија, тако да она овамо, са те стране, не иде. S

Овај се говор одликује од посавског тиме, што зна само за. два стара акцента. "ис, од којих се први може преносити на слог, који му претходи (у облику ' и '), а дуги акценат остаје на старом месту и каткада кратки (јунак Маглај, дана. Јабланица, слободнђје Јабланица m сл.) Групе »шт« и »шћ« напоредо се употребљавају. Находи се у извесним речима. »ј« место »b« на целом простору ових гоBOpa; »-jM-će NH »-D-«ć; има и прелаза »љ« У »ј«; новог јотовања (од тњј, дњј и т. д.) има, на много места ових товора; »јА« прелази по негде у »ја«; »вребац« је обично, »рести« (познате особине чакавеских POBOpa). Међу облицима ваља поменути: у многим местима (а нарочито у северозападној Босни) има у дативу, инструменталу и локативу множине »им« и »амс; иначе се у инструменталу множине женскога. рода употребљава, поред“ з»ама« и зами«; у дативу множине мушкога рода. зом«, у инструменталу и локативу множине мушког и средњег рода »и«, а у локативу каткада и »ије« (колије). Поред генитива множине са »а«, има још доста примера за тај облик без »а«,

Ово је архаичнији икавски говор, који се данас развија потпуно у духу ново-

— 1075 — Ž