Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š

А ара и РЕНЕ

САНА.

од доњег Дунава, није се јављао никакав ослободилачки покрет ва обнову (Симеонове и (О. империје и патријаршије. Јер за време опадања Византије, од смрти Василија II (1025), па до њеног поновног

' ојачања, под силном Комнинском дина-

стијом (крајем 11 века), права је Бугарска, заједно са својом · тосподарком, Византијом, мното страдала од најезда шрекодунавских турских племена, Џечењета и Кумана, а после је шраву Бутарску шритегла. чврста, рука. Комнинеких царева.

Једино су се Словени у Македонији, ша. и то само (у: доба, поменуте слабости Византије, дизали двапут после (., да се отртну од византиског јарма и да васпоставе пословењену бугарску империју и патпрхијарптију Симеонову и С. Го је било у устанку Петра. Дељана (— 1041) и Ђорђа Војтеха (1073). Но, ма да су Војтехов. устанак. па можда и Дељанов, помогли и зетски Срби, ипак су то били покрети куд и камо слабијег даха, него ли устанак Q., тако да их је Византија, поред свег тадашњег опадања, лако и брзо угушила. A по том, у периоди силних Комнина, не само да се“и македонско Оловенство ућутало, него је тада Византија, погрчивши сасвим тамошњу полипичку и црквену администрацију, настала, да у Македонији опет поврати претежност јелинизма. Литература о Q. је доста велика. Осим општих историских дела о средњевековној историји Срба и Бугара, о Ни-

ћифору Фоки, Цимисхији и Василију II

Бугароубици, ваља поменути специјалне студије Ђ. Шрокића, Постанак једне словенске царевине у Македонији у 10 веку (Глас, 76, 1908), Постанак. охридског патријархата, (Глас, 90, 1912); 0, Алпазбаз!jević, L'hypothčse de la Bulgarie occidentale, Mćlanges ollerts a Ouspensky, 1928; 'исто и на српском у Гласнику Окопског Научног Друштва, III, 1928); O пореклу G.: V. R. Petkovitch, Une hypothčse. sur le tsar Samuel (1919); И. Иванов, Шроизход на. дар Самунловија, род (Оборник в чест на. Ђ. Н. Златарски, 1925); . Ш. Благојев, Критически поглед врху известијата, на Иван Окилица за шроизхода на цар Самуиловата држава (Македонски Преглед, 14, 1996). Д. Анастасијевић. САНА, peka y Босни, десна притока, Уне. Извире на карсној висоравни Црној Гори, из четири јака врела, северно од Оштрог Брха (1.087 м), на висини око 400 м, и одмах гони воденице. (а изворишта тече претежно према северу-северозашаду, чинећи неколико великих окука, око места Кључа, Лужана, Санског Мо-

ста, Усораца, Чаракова, ПШриједора и ЦИи-.

кота. На торњем се току (О. појачава, јаким потоком Крушевљаком, који утиче у О. непосредно испод врела, и потоком Лучица. До Врхпоља (О. тече уском, клисурастом долином, која се даље проширује, нарочито око Санског Моста, и Шриједора,

а одатле се постепено сужава. Код Приједора (С. промени правац тока према северозапшаду, а од Цикоте тече на запад, кроз клисуру. Ушће (0. у Уну је код вароши Босанског Новог, на висини од 119 м. Веће притоке С. са леве стране су: водом богати Рибник и Дабар, Саница, Блиха, Мајданска Река, Љубија и Јашра, са десне: Козица, Трмошански Поток и Гомјеница. Дужина, (. тока, је 1462 км, а површина слива 3.3694 км“. При средњем најнижем водостају С. располаже. хидрауличком снатом од 22.200 HP. i 3. B.

»CAHA«, Д. Д. ЗА ИНДУСТРИЈУ ГИПСА

И УМЕТНОГ ГНОЈИВА, Загреб. Капитал је

· 5,000.000 динара. Има фабрику гипса у

Петковцу (Босна), која израђује гипс за све потребе. Покретна снага је 175 | СИ. САНД ЖОРЖ (Сеогве 5апа), француска књижевница (1804 — 1876). Од својих много бројних романа, посветила је један ускочком животу с краја 17 Beka [L' Uscoque, 1538, српоки превод од Јована Мариновића 1868), инспирисан романом Шарла Homme Jean Sbogar. M. H

САНДИЋ АЛЕКСАНДАР, писац (i4/5 1836, Велики Бечкерек — 15/4 1908, Нови Сад). Основну и средњу школу учио је у месту рођења и у Темишвару, а 1857 отишао је, као Матичин стипендиста, у Беч, где је слушао права и словенску филологију код Миклошића, До 1861. Уједно је Вуку Караџићу служио као читач и писар, ћата, седам година. 1861 именован је за помоћног наставника у карловачкој гимназији, а 1862, пошто није био иза-. бран за професора, ступио је у бечку редакцију st und West-a, као помагач Имбри Ткалцу. Једно је време хтео да се покалуђери; био је изврстан црквени поjam. До 1365 уређивао је, по Ткалчеву одступању, сам тај радикални словенофилски лист, те је због тога био гоњен и затваран. 1866 шостао је професор новосадске српске гимназије за српски језик и књижевност. 1900 је пенсионисан.

(0. је почео 1857 да пише књижевнофилолошке и патриотско-политичке чланке и подлистке у Андрићеву Световиду а. радио је и у Милетићевом Орпском Дневнику. 1870 помагао је покрет (Орба, ванатлија, а 1872 кренуо је стручни лист Глас Занатлије. Једно време уређивао је религиозно-васпитне часописе Беседу и Духовни Зборник. И ако се целог века бавио књижевним радом, О. није написао ни један већи рад нити је засебно издао збирку својих мањих написа. Он је писао и преводио уџбенике, а оригиналан је био у врсти фељтона, у ком је облику 35 тодина бележио скоро сваки сразмерно знатнији датум нашег јавног и просветног живота. У своје време (О. је у неким круговима имао глас оригиналног стилисте, због особењачког, архаизанског, произвољно испретураног стила, у узалудној, романти-

— BA ==