Narodna milicija

РОДОЉУБ ЧОЛАКОВИЋ

Увијек је оно куцало за нас, то поносито, племенито и правде жедно срце, ми смо то осјећали на сваком кораку. Нас нису могли да збуне ни малодушност, ни кукавичлук, ни себичност, ни подлост издајника и изрода. Нашу непоколебљиву вјеру у то велико срце, из кога се сваки дан точи румена крв, у то поносито срце, по коме газе ноге бездушног освајача, али га згазити не могу, потхрањивале су сваки дан просте ствари, јаче од свих изјава,

Ојећам се како нас је у Робајској шумл крај Ваљева, поред многих осталих, посјетила и једна старица, Повисока, сасвим скромно обучена, увелог старачког лица, дуго је стајала ослоњена на једно стабло и проматрала наш логор. У њеним очима мјешала се и забринутост и нека неисказана њежност. Пришао сам јој и запитао шта жели. дбунила се. Одговорила је нешто несувисло, али је у њеном гласу било нечега да ми се њено муцање учинило као најслађе мајчино тепање. Онда је почела да дријеши малу сиротињску мараму. Руке су јој подрхтавале, ситне старачке, смежуране руке, изукрштане плавим жилама. Пружила ми је, као стидећи се, јабуку и два обарена, јајета.

— Ево, и ја вам допела, децо.

Прихватио сам понуду, рекао јој: »Хвала мајко« и насмијешио се. На њеном лицу није било осмјеха, али јој је из очију зрачила таква доброта да сам у тај тренутак дубоко зажелио, да ми је она рођена мајка, да ми је дошла на виђење уочи поласка на пут пун неизвјесности, да ме тим смежураним рукама помилује по образима и коси. Отишла је из логора, гужвајући рукама празну мараму. Кад је мало одмакла, обазрла се и обухватила погледом читав наш логор, као да је хтела да тим погледом све нас помилује и благослови својим светим материнским благословом.

х

Ишао сам с другом кроз блокирану Јагодину. Већ смо се примипцали другом крају града према Ђурђеву брду и не слутећи да су на излазу града њемачке страже. "| ребало је само да прођемо једну окуку и да им паднемо у шаке. управо ту, искрснуо је пред

нас, као да је из земље изникао, један дјечко на бициклу. Зауста-_

вио је бицикл и запитао нас: — Имате ли легитимације Ево их Немци легитимишу све који излазе из града.

По чему је могао тај малишан наслутити да ми немамо легитимације, да нас треба опоменути, не знам. Он је вјероватно знао да у шумама има људи који бију окупатора, да из града одлазе у шуму многи и он је са својим дјечачким срцем. био на њиховој страни. Својом опоменом он нас је обојицу спасао од сигурне смрти. Још и сад видим његово преплануло лице и живе паметне очи.

ж

Враћали смо се послије једне напорне ноћи кроз село Пепељевац код Лајковца, Ову ноћ смо ишли, газили на неколико мјеста, Колубару, да би пред зору напали жељезничку станицу Лајковац. Заметнула се жестока борба са њемачким војницима око станичних зграда, која је трајала све док нисмо извршили задатак; уништење ложионе. Ишли смо кров село неиспавани, уморни, гладни, али раздрагани. Готово на сваким вратницима дочекивале су нас снаше и дјевојке с понудама: воће, млијеко, хљеб. »Иду наши« довикивале су весело једна другој преко плотова. Њихове ријечи одјекивале су у дивној свјежини августовског јутра. То је био само увод у оно што нас је очекивало на сеоском раскршћу. Ту се било слегло готово читаво село, које нам је изнијело свега што смо само пожељети могли. Али најдраже нам је било њихово добро расположење. Нису били уплашени, иако смо напали окупатора у близини њиховог села, о чему су они знали, јер су неколико часова слушали борбу. Партизани су причали мушкарцима о појединостима боја и нису могли да одговоре свакоме, толико су их били заокупили питањима са свију стране. Жене су ишле од једног борца до другог и нудиле храну. »Узмите браћо, узмите децо« чуло се са свих страна.

Сједио сам преморен на једном камену, слушао неуморног Фићу како окупљеном свијету говори, не разумијевајући ништа од онога што је говорио, толико сам био занесен дочеком народа, из чијег је срца незадрживо шикнула радост што се неко нашао да бије гадове који су нашу земљу понивили и опоганили,

ж

На цуту за Драгачево зауставио сам се на Стјенику, испод Јелице планине, код Чачка. Ту је још првих дана наше борбе, издајом једног изрода, био изненада нападнут Чачански партизански одред. Фалшистички зликовци убиди су нам двојицу другова. Близу једног извора сахранили су их сељаци. Сједио сам близу

20 _

гроба и мислио о београдском гимназисти Јеврејину, који је погинуо само зато што није хтио да остави самог рањеног друга Србина. Сад оба леже испод Стјеника, у заједничком гробу, на који је нечија, рука побола прост крст од летве увезан жицом на мјесту гдје се спајају кракови. Невјештом руком неко је написао на крсту; »Овдје леже тијела двојице непознатих људи, бог нека им душу опрости«. Било је у том увезаном крсту и тим простим ријечима нешто од оне дирљиве пажње коју нам је народ на нашем путу поноса и части увијек указивао, па је, ето, није ускратио ни мртвим нашим друговима.

=

Данили смо у једном шумарку крај села Попова у Семберији, куда смо се пребацили послије борбе с четницима у Трнови. Борба се водила неколико сати у самом селу. За вријеме борбе сељаци су нам служили као курири између појединих чета, трчали су све прјечицама, провлачили се потоцима и увалицама. Веза је била одлична, што нам је помогло, да банду разбијемо и натјерамо у бјетство. Сељанке, не обазирући се на зујање метака, износили су нашим борцима млијека, воћа и хљеба на положаје, који су били око њихових кућа. »Удрите гадове« храбриле су оне наше борце, знајући добро из властитог искуства шта је четник.

Лежао сам у шумарку уморан и неиспаван, али спавати нисам могао. Гледао сам како већ жути лишће — био је крај октобра и обузимале су ме невеселе мисли, Само један мраз и оголиће шума, наша велика заштитница. Иду јесенски кишни дани, а ми смо још увијек без зимовника, још увијек четујемо, стално крстарећи по Мајевици и Семберији. У шумарак су ушле двије сеоске дјевојке, и ако је било наређено, да се у логор не пушта, нико; наш боравак у селу морао је да буде у највећој тајности. Ишле су бојажљиво, носећи међу собом велику корпу и загледајући групе бораца који су спавали на земљи умотани у ћебад. Кад су пришле мени, запитао сам их ко их је пустио у логор. Оне су се само мало збуниле, гледале једна у другу и најзад измуцале:

— Па, ето, другови нам у селу рекли, да имате рањеника, па ми донијеле нешто.

Вадиле су из корпе млијеко, воће, колаче. Посматрао сам их док су пажљиво метале ствари пред нашег интенданта. Кад су испразниле корпу, стале су и видјело се на њима да им се не иде из логора.

— Реците ми, другарице, зашто ви долазите овамо, кад знате, да то може бити опасног Сваки час може да нас неко нападне упитао сам их.

— Како не бисмо дошле кад вас све тако волимо. одговорила је једна од њих тако топлим гласом, да су ми готово суве наврле.

Окренуо сам се, и тек послије неколико тренутака запитао их не били можда хтјеле да мало разговарају с друговима. Нису чекале да их два пут питам. Узеле су се под руку и просто одлепршале једној групи бораца.

|]

Четники бандити нахрупили су изненада у једно цело у Бирчу. Банули су пред кућу из које су двојица мушкараца били у партизанском одреду. Џред њих је изашла мати, старица од шездесет година, која је претходно била сакрила у њедра двије бомбе, које је један од синова оставио код куће. Одмах су је опколили изроди и почели псовати. Један јој је чак ударио неколико шамара,

— Гдје су ти синови, матораг викали су на њу.

— Гдје суг Са својим друговима, одговорила је старица мирно.

— А што нису с нама, са Србима Реци им, ако не пређу нама, све ћемо их побити, викали су пијани бандити. |

— Кад би они пришли такима ко што сте ви, ја би проклела, млијеко којим сам их задојила, рекла им је мајка достојанствено

и ушла у кућу. ~

Сваки од нас би могао испричати још много оваквих простих ствари, које су велико свједочанство о томе за кога и за шта куца срце народа. Кад лијежемо на влажну, хладну земљу, кад су нам жиле неког дрвета или камен узглавље, осјећамо као да оно бије из саме земље, и од тога нам је. око срца топлије.

Често мислим о томе, и кад год о томе мислим обузме ме понос и спопане ме жеља да пјесму напишем и да је прочитам с горског врхунца, како би је планински вјетрови разнијели широм свијета и рекли му истину о великом срцу једног малог народа, које је и поносно, и племенито, и правде, велике људске правде, жедно.

Децембар 1942.